KOLUMNE
DRUGI PIŠU: Zašto se detinjstvo tako zakomplikovalo?
Piše: Vanja Ejdus
Vanja Ejdus (foto: tiketklub.com)
Da sam se rodila u nekom drugom životu, volela bih da sam mama sa šestoro dece… da hodamo stalno bosi, lovimo ribu, ležimo na suncu, mazimo se, trčimo morskom obalom… slane kose, čupavi i bezbrižni. Ovako, imam jednu ćerku, zove se Sana, ima četiri godine. Živimo u centru zagušljivog grada, jedemo hranu koja je uglavnom nezdrava, a i kada se trudimo da je zdrava, nismo sigurni da li jeste. Ribe su otrovane, meso napunjeno antibioticima, voće prskano, a sokovi i mleko sumnjivi. Nismo bose, a ni čupave. Ne trčimo po morskoj obali, već od parka do obdaništa. Ona je bezbrižna, ja nisam. Jer, svet gori od gladi, ratova, nemaštine i otuđenosti. Svi su u trci. Za uspehom, slavom, novcem… samo grabe, jure, hrle.
Već dugo radim sa decom i iznenađena sam količinom obaveza koje imaju već sa devet, deset godina. Roditelji ih razvoze sa glume na matematiku, pa na engleski, pa na gitaru, pa na folklor, pa na balet, pa u muzičku školu, pa na jahanje… Pitam se stalno zašto je to tako. Hoće li zato deca biti srećnija, uspešnija, bogatija? Hoće li biti bolji i kvalitetniji ljudi ako budu tako rano savladala sve te veštine? Kada se ona IGRAJU?
Ja sam se kao mala stalno i samo igrala. I moje dete ulazi u godine (a to je samo četiri) kada BI TREBALO započeti sa aktivnostima. Da li, koliko toga, gde, šta ima smisla, šta nema, ko je kvalitetan, koliko to sve zajedno košta, treba li to sve njoj… To su dileme koje me trenutno muče. I, da! Danas je krenula na ritmičku gimnastiku. Ona je bila srećna, i mi smo. Posle će možda na engleski, a možda i na crtanje, pa u školu… Posle dolazi dilema u koju školu: jedna ne valja jer je snobovska, druga jer ima puno droge, a u trećoj slušaju previše narodnjaka. U jednoj se uči francuski, u drugoj nemački. Jedna više nije na dobrom glasu, iako je nekada bila, a u drugoj nema celodnevne nastave. Da li se rođendan slavi u igraonici ovoj ili onoj, potpuno je svejedno – sve su bezlične, i svi rođendani su isti. Da li je torta u obliku Kiti Mace, srca ili Snežane? Sutra će biti – ima li iPhone ili iPad, ove ili one patike…
Zašto se sve tako zakomplikovalo? Ja nisam tako mala išla ni na jednu aktivnost, išla sam u školu koja mi je bila najbliža kući, rođendan sam uvek slavila kod kuće (oh, šta bih dala za kućne rođendane), tortu i kiflice mi je pravila baka – i nisu bili nikakvih oblika, ali su bili mnogo ukusni, lizala sam sa varjače šlag i umućena jaja, nije me bilo briga ko ima kakve patike, i najviše sam volela da mi dođe drugarica i da se po ceo dan igramo. I pored toga, radim posao koji najviše na svetu volim, znam engleski, aktivno se bavim sportom, obožavam da čitam knjige, komunikativna sam (nisam čak ni u obdanište išla), završila sam najtežu gimnaziju i fakultet, a i postala sam mama.
E, zbog svega toga, strašno mi je važno da se moje dete igra. Jer, sve drugo će doći, ali vreme za igru će možda proći. Uvela sam je u predivan svet mašte, i ona mi celim bićem to uzvraća.
Naravno, znamo svi (da li zaista znamo ili mislimo da znamo?) da je dete najvažnije voleti, da mu treba postavljati granice, da ga treba možda i kazniti, da ga treba maziti, da ga treba hvaliti, ponekad i kritikovati, da ga treba usmeravati, da ga treba pravilno hraniti, socijalizovati, vaspitati, obrazovati… A da li se sećamo da se treba sa njim i igrati i pustiti ga da se igra? Razvijati mu maštu i dati mu krila.
Ostaviti mu detinjstvo za ono čemu ono služi. Njemu. Da se igra.
Nama da ga hvalimo, da bi cvetalo.
(Vanja Ejdus, ostvarila je niz zapaženih rola – prije svega u pozorištu, gdje je mahom dobijala glavne uloge u komadima velikih pisaca. Posljednjih godina bavi se i pedagoškim radom, odnosno drži časove glume za djecu, ali i odrasle)
Izvor: Yumama
