KOLUMNE

DRUGI PIŠU: Neprobojno

Možda je ipak trebalo da poslušam oca i budem neprobojan, pomislim često. Da me ne bole tuđe tuge i brige, da me ne bole nepravde i pakosti. Da kad pogriješim pomislim samo: “Dobro, dešava se, drugi put neću”, i odem dalje sa mermernim osmjehom na licu. Da mi je svejedno da li se nekom sviđam, da me ne muči šta misle o meni, da se ne saplićem o samopreispitivanje i tugaljiva razmišljanja o onome što bi moglo biti. Da neuspjehe ćutke prihvatam kao lekcije, da uspjehe ćutke uzimam kao ono što mi pripada, da ustanem, borim se i poslije pobjede odem na pecanje. Možda je trebalo. A onda pomislim, da li bih imao ove gvozdene pesnice da mi duša nije od svile?

Neprobojni ljudi dobiju moć. Dobiju novac. Dobiju slavu. Dobiju sve što žele. E, ali malo sjutra. Da bi dobili sve što žele, moraju nešto da žele. Da bi željeli moraju da nemaju, a gvozdene duše misle da im sve pripada. Da je svijet njihov. Da su patnja i smrt namjenjeni nekom drugom. Gvozdene duše blješte spolja, a rđaju iznutra. Onaj ko želi da se obraduje mora nekad i da se rasplače. Ako hoće da se obraduje mnogo, nebo mora da se postidi pred njegovim suzama.

I mislim tako o neprobojnosti a onda stignem kući i vidim tebe. Bacim onaj oklop sve da zveči i pustim da me preplave strepnje i strah od onoga što bi bilo da nijesi tu, a onda uronim svakom mišlju u tvoje tijelo i taj sunčani osmjeh. Svaki djelić mene zatreperi. Probije me svako sjutra koje može da nam se desi. Šta ću ja sebi neprobojan? Pa usta da mi ušiju užetom od čelika, našao bih način da ti kažem da te volim. Eto, to je moć koju ja imam.

Autor: Igor Karanov

Izvor: AllMe 

Facebooktwittergoogle_pluspinterest