KOLUMNE
DA LI I VI IMATE OVAKVE PRIJATELJICE: Od mog muža više me nerviraju samo one
Imam muža. Volim ga. Valjda, posle 15 godina braka. Međutim, s njim u društvu često zamišljam onu scenu s kraja „Tesne kože“ kada Pantić rukom probija vrata. Kad počne da pametuje o sređivanju kuće, zašto ovo stoji ovde, a ne stoji ovde ili kad počne da priča o vaspitavanju dece (kojima se, ruku na srce, nije pozabavio proteklih mesec dana jer je radio po 15 sati; pa šta, i ja radim?!), često mi dođe da uradim isto što i Pantić. Ali ne bih ja lupila u vrata, već direkt u njegovu glavu.
Da, iznerviram se u trenutku, ali me prođe. Priča čovek, pa priča, kao i svi drugi. Šta ću mu ja. Nerviram valjda i ja njega.
Više je to, kapiram ja, onako, zbog životne dinamike. Da nas ne prekrije paučina.
Ali sve više u poslednje vreme primećujem da se samo ja žalim na muža. Nema ono, požalim se ja, požališ se ti, pa shvatimo da svi imaju probleme i kažemo sebi – ma boli nas uvo.
Odjednom su svi muževi ovog sveta postali savršeni. Rade, zarađuju, pažljivi su, sređuju po kući, usisavaju, kuvaju, planiraju putovanja, kupuju poklone, a tek sa decom, ma, savršeni…
Često se pitam kako je ne nađoh jednog takvog, pa da me Bog vidi?
Ovaj moj jedva da se seti kad mi je rođendan. A mene odavno boli uvo za moje rođendane. Setimo se dečjih, njih obožavamo, planiramo…
Na večeru nismo otišli godinama, nekad zbog para, a nekad, šta znam, svako veče smo zajedno, šta ću s njim na večeru, bolje mi je da odem sa drugaricama. I onako to retko radim.
I tako… Nego da se ja opet vratim na ove što imaju, kao, savršene muževe.
Uvek mi je jedna poznanica u glavi. Kad se ona svađa s mužem, trese se cela ulica, a kad zajedno izađu na ulicu, drže se za ruke. Razgovaraju uglavnom oštrim pogledima, a kad uđeš na njen Fesjbuk profil, oni svi lepi, nasmejani. A ja je bar tri puta videla kako se švrćka s nekim ko uopšte ne liči na njenog muža.
Pitam ja nju, jednom, namerno, da li bi ga prevarila.
Ma neeee, ja to nikada ne bih uradila, pa nisam se zato udala.
Ma daj, mislim se, aj to što lažeš, nema veze. Ali da li je normalno da za 10, 20, 30 godina s nekim baš nikad ne poželiš drugog muškarca? Da ti se baš niko nikad ne svidi? Da li je to toliko strašno?
Ne znam, meni nije. Mislim, ne mora čovek to da uradi, ali što je toliko teško priznati, pa makar i sebi, da to želiš? Samo ponekad! Ili, što je teško priznati ponekad: moj muž me nervira do koske. Da li ćeš tim priznanjem porušiti sliku koju si godinama pravila o vama, kao savršenom paru?
Pa dobro, okej, ali meni je zanimljivije da ih ogovaramo. Što to više ne možemo? Kad je postalo glupo pričati o tome da se nisi udala za Gospodina Savršenog? Zašto žene sve više imaju potrebu da predstavljaju svoj život onakvim kakav zapravo nije?
Bar iz dva primera iz svog okruženja sigurna sam da se radi o balonima od sapunice koji samo što se ne rasprše.
A naizgled je sve tako savršeno.
IZVOR: S.S./zena.blic.rs
