ART SLAJDER

DUBRAVKA DRAKIĆ: ,,Mačor” mi je bio izazov

Dubravka Drakić prepoznatljiva je po različitim karakternim ulogama. U svaku unese sebe u potpunosti i onda taj svoj dar prenese publici ostavljajući upečatljiv trag.

Ona je, pored porodičnih obaveza, odvojila vrijeme za čitaoce MNE magazina. Dok smo razgovarali, u daljini se čuo veseo dječji žamor.
DSC_7514Kako su Vaša djeca Filip i Ines reagovala na predstavu ,,Mačor u čizmama“ i Vašu ulogu u njoj?

– Oni su bili zadovoljni zato što sam ih ja nekoliko puta vodila na probe prije premijere, tako da su od starta znali o čemu se radi. To im  je bilo jako zanimljivo. Dok su gledali nije im baš bilo jasno zašto ja igram Mačora. Onda im je to bilo u redu. Svidio im se kostim i muzika. Prepuni su utisaka.
Ovo je jedan izuzetno kvalitetan tekst tako da su čak  zapamtili neke karakteristične stihove i rime koje su jako duhovite i to je meni znak da su oni i te kako pratili priču.  Moja djeca nisu baš objektivna publika zato što oni  vole da prate sve ono što se zbiva na scenama za djecu i sve ono što je u estetskom i glumačkom smislu novo i drugačije, jedva čekaju da to gledaju, sami probaju, pričaju o tome. Ja kao roditelj i neko ko igra u predstavi bila sam presrećna što sam radeći svoj posao i njima pružila zadovoljstvo.

Igrali ste četiri različite karakterne uloge u dosta kratkom vremenu – to su role u ,,Budvi na pjenu od mora“, ,,Gorčilu“, ,,Slastima slave“ i ,,Mačoru u čizmama“. Koliko Vam igranje takvih uloga znači kao glumici?

– Moram da  pomenem da sam ja u međuvremenu imala i ,,Providencu“ u Tivtu i ,,Hormone“ u ,,Gradskom“. U odnosu na to ja bih čak rekla da je ,,Budva“ nešto što sam davno radila, prije dvije i po godine, na proljeće 2014. sam imala ,,Slasti slave“, pa na ljeto ,,Providencu“ i Čehova, na jesen sam glumila u ,,Hormonima“, pa sad opet na proljeće ,,Mačora“. Stvarno jesu jako različite uloge, ali, sa druge strane sam i presrećna zbog toga, valjda što i mi glumci težimo da nas ljudi ne doživljavaju ukalupljeno. Meni je lično ,,Mačor“ bio veliki izazov, to je  pomjeranje u odnosu na repertoar u kojem me vide gledaoci ovih zadnjih nekoliko godina. Izuzetno mi je bilo inspirativno da se time bavim, obavezujuće, bila je promjena u fizičkom smislu. Smatram da je za svaki projekat jako važno o kakvom se timu radi. Ako je ekipa dobra na probama, moja igra uvijek bude neki rezultat. To je ta sinergija nas koji učestvujemo u projektu. Sa zadovoljstvom mogu reći da u dobroj mjeri kvalitet mog igranja i uloge zavisi od toga da li smo se dobro povezali, da bi taj proces bio produktivan, kreativan, inspirativan i kvalitetan.

Dubravka-Drakić_2Koliko je za jednog umjetnika važno da se igra na sceni i van nje i da zadrži dijete u sebi?
– Mislim da je važno da čovjek zna da se igra. Igra je od suštinske važnosti za životnu radost i za podnošenje života onakav kakav jeste. Trudim da mi to sve pomogne. Ogromna je razlika između mog posla i onog što život jeste, pošto je moj posao privilegija. Baviti se neprivrednom djelatnošću u našoj sredini je privilegija, kao i u drugim sredinama. Ja pripadam onim srećnicima koji su uspjeli da rade posao koji vole, tako da ja to nikad ne zaboravljam. S vremena na vrijeme bude i mučno, ali, u principu to je ipak nešto što je dar i što čovjek mora da cijeni. Kad se kaže da se sačuva dijete u sebi, ljudi odmah pomisle na nešto infantilno. Ja ne vjerujem u to i ne prepoznajem to dijete u sebi kao nešto što je infantilno, već to vezujem za njegovanje bezrazložne radosti i zadovoljavanje malim stvarima, kvalitetnom komunikacijom, nepristrasnom, otvorenom, na način na koji meni moja djeca postavljaju pitanja. Oni imaju predznanje o svemu kao što i mi stariji imamo. Mi neprekidno tumačimo kroz formu, djeca ne. Oni su radoznali da upoznaju nove stvari, a i sa tim kad se upoznaju, kada vide, onda reaguju na priču, a ne nikad na ono kako to izgleda spolja. Od njih treba učiti. Oni komplikovane stvari tretiraju na vrlo jednostavan način i postavljaju beskompromisna pitanja. Mi neprekidno iz nekog obzira prema ovome ili onome nemamo tu neku vrstu jednostavnosti.

Da li ćete glumiti u novom filmu braće Karadžić?

– Ne znam, ne, još je prerano o tome govoriti. Ne volim nikad da pričam o nekim planovima koji nisu još realizovani. Naravno, voljela bih da radim, da budem dio tog tima koji je i do sada radio visokoprofesionalne projekte. Velika stvar je sa serijom i sa filmom ,,Gorčilo“ za nas koji smo odavde, ogroman je to uspjeh da igramo, treniramo, unapređujemo svoja sredstva u igri i glumi za otvaranje prostora, da što više ljudi sa ovog podneblja učestvuje u filmskim i televizijskim projetima, u daljem unapređivanju u svim segmentima koji ti projekti nose.

Bojana Radonjić