MAGAZIN PREPORUKA
ISPOVIJEST U KOJOJ ĆE SE MNOGI PRONAĆI: Svi me pitaju zašto sam šest mjeseci radila bez plate
Imala sam posao, ali plata je prvo kasnila, a poslije je više nije uopšte bilo. Radila sam pola godine bez dinara. Zašto, pitao bi me neko. Bolje da si bila kod kuće sa djetetom nego što si džabe radila, pa još plaćala prevoz svaki dan…
Radila sam danonoćno, kao da primam 2.000 eura, a nijesam dinar vidjela pola godine. Nijesam mogla da dam otkaz, postala sam radoholičarka. Ali eto, mnogo je razloga bilo da ne sjedim kod kuće. Da radim kao da primam 2.000 eura, a ne 0 dinara. Prvo, nije uopšte lako dati otkaz i fino sjedjeti kod kuće u situaciji kad sam izdržavaš dijete koje ide u vrtić. Bivši muž, inače dobar otac, i sam je ostao bez posla…
Iako je otkaz razuman potez kad od posla imaš samo trošak, onaj iracionalni dio tebe plaši se da sjedi besposlen jer mu to izgleda kao propast, kao da se nikad ništa dobro neće desiti u smislu finansija i egzistencije. I onda ideš da radiš. Lakše ti je da vrtiš pedale u mjestu iako se ne pomjeraš nego da odustaneš i imaš taj ubistven osjećaj NIČEGA.
Majka mi je pomagala od svoje penzije za račune, imala sam nekih 400 eura ranije ušteđenih, pa sam od njih plaćala vrtić i hranu. Ne znam kako, razvlačila sam ih tri mjeseca. Bilo je i neke hrane u zamrzivaču, ulijetale su neke sitne tezge, svakog mjeseca zaradila bih oko 30-40 eura.
Ta prva tri mjeseca nekako sam izdržavala, imala nadu, strpljenje, želju da se trudim da jurim tezge i da na poslu radim, da dam sve od sebe da se spase brod koji tone. Pretrpavala sam se poslom da ne bih imala vremena da se šetam gradom i gledam izloge. Nije ništa falilo mom djetetu, imala je šta da nosi. Ali kad ne možeš da joj kupiš neku novu suknjicu ili sandalice, neku igračku i nemaš za igraonicu, mnogo ti se stuži. Ovako, kad ima, možda i ne želiš da vodiš dete u „Mek“, jer to je džank, i ne interesuje te igraonica jer bolje da je dijete napolju, ali tada, tada je sve drugačije. Želiš u taj „Mek“ jer tada „Mek“ znači da nešto možeš, da si živ. Želiš sve i samo ti se plače.
Ja sam stvarno pala u depresiju. Bježala sam od prijatelja koji su nas zvali na rođendane, na Adu, u šetnju… Jer sve to košta, a ja nemam, i bilo me je stid od toga. Zaista, nije nam falilo ništa osnovno. Ali bio je to život u izolaciji. Mene je ubijala kombinacija nemoći i apsolutne odgovornosti za dijete.
Tada sam postala radoholičarka. Mada sam radila za džabe, radila sam cijeli dan. Stizala sam kući oko osam uveče, malo se poigrala sa ćerkom, okupala je, uspavala i u 22.00 ponovo sjedala za računar. Radila tezge, od kojih mi neke takođe nikad nijesu plaćene. Neke jesu, i tako se nekako preguralo. A da mi sad svi ti poslodavci vrate šta su dužni, imala bih na gomili 1.400 eura. Ali neće. Nema ni veze više.
Poslije tih šest meseci zaposlila sam se. Najzad sam dobila normalan posao. Primala sam redovnu, solidnu platu, mogla da vodim dijete u taj „Mek“, ali nisam, a već sam rekla i zašto. Mogla sam malo da se opustim, ali zapravo nijesam mogla. Nijesam imala kapaciteta za opuštanje. Nastavila sam da radim istim tempom kao prije. Nikom ko bi me pitao da nešto uradim nijesam rekla da ne mogu. Pretrpavala sam se tezgama, radila ih uveče i vikendima.
I tako je bilo pet godina. Radila sam bez vikenda i bez odmora. Dok nijesam počela da se razboljevam. Svaki čas mi je nešto falilo, non stop sam bila kilava, prehlađena, upljene bešike, jajnika i svega što može da se upali. Onda je došlo vreme da moram da naučim da se odmaram. I naučila sam, jer i to je odgovornost prema sebi i svom djetetu.
Autor: Una Milekić za Blic.rs
