MAGAZIN PREPORUKA
ISPOVIJEST MLADIĆA KOJI JE ODRASTAO UZ KOMPJUTER: Zašto je mojoj generaciji život dosadio?
Foto: body-image
Skoro da ne prođe dan a da se ne pojavi neki novi komplet rezultata koji ukazuje na nešto šokantno ili depresivno u vezi sa ,,milenijalsima” (rođenima između 1980. i 2000.). Mi smo generacija koja se analizira u realnom vremenu, naše ponašanje i odluke neprestano se sakupljaju u infografike koje nas proglašavaju rekordnim primercima vegetarijanske, impotentne, rodno fluidne grupe ljudi u zabeleženoj istoriji. Prošle nedelje, međutim, objavljeni su rezultati istraživanja čiji je zaključak bio dovoljno alarmantan da se čak i ja prenem i obratim pažnju, makar samo na minut. Ispada da se dve trećine milenijalsa izjasnilo kako im je ,,dosadio život”. Njih 27 odsto smatra da je dosadna televizija, svakom šestom je preko glave društvenih mreža, 25 odsto nas je smoreno pokušajima da zaspi. Izgubili smo interesovanje za sve. Dosta nam je osećanja. Dosadilo nam je postojanje.
Ima, međutim, nečeg šokantnog u tom izrazu ,,dosadio im život”. To je jedna prilično neuglađena dijagnoza, kao da joj nedostaje još reči. Kao da je to očajnički zaključak do koga se došlo tek kad bezbroj prethodnih pokušaja definisanja nedaće nije urodilo plodom. Jedno je kad vam je dosadila matematika ili kad vam je dosadio Only Connect, ali kad vam dosadi samo postojanje to je kao da ste odbacili svaki elemenat znanog univerzuma. Recite šta hoćete o životu, ali u njemu definitivno ima dovoljno stvari da budete zauzeti od kolevke pa do groba.
Kad procenim svoje dosadašnje životno iskustvo, kako je biti ja od danas do sutra, instinkt mi govori: Ne, nije mi dosadno. Dešava se naizgled toliko toga. U prosečnom danu razgovaram sa nekim zanimljivim ljudima, čitam o stradanjima u svetu i o Drejku i Terezi Mej, gledam video snimke medveda koji jure bicikliste. Obično popijem nekoliko različitih vrsta toplih napitaka, ponekad popušim cigaretu i zažalim, pojedem nešto malo indijskih oraha, više puta piškim. Uveče popijem pivo, gledam stare epizode Catchphrase-a ili stojim po noćnim klubovima pretvarajući se da nisam umoran. A to je samo sadržaj. U glavi mi se dešava jednako luda vrteška. Srećan sam kad vidim svoju devojku, razočaran sam kad vidim svoj torzo, ljut sam kad čitam odeljke sa komentarima, pod stresom sam kad poširam jaja, smejem se sa prijateljima i plačem jednom u dve ili tri godine. Ponekad je sve to iscrpljujuće, ali nikad dosadno.
Foto: shutterstock
Kao i svi mladi ljudi, imam problem da se do kraja posvetim bilo kakvoj aktivnosti. Zabrinjavajuće nisam sposoban da dovršim čitanje knjige, na primer. U rancu trenutno imam dva Pingvinova klasika i relativno kratku publicističku knjigu o Afrofuturizmu koju sam dobio za Božić. Uživam u svima njima, ali posle više od tri pročitane stranice počinjem da osećam kako mi nevidljivi konci iza očnih jabučica odvlače glavu od teksta i usmeravaju je na nešto drugo. Očigledni krivac za to je: smartfon. Nije neko posebno revolucionarno sociološko otkriće da je pojavom konstantne, mobilne interakcije došlo do sve kraćeg raspona pažnje, ali ovde ne govorimo zapravo o tome. Dosada ne znači nužno nemogućnost koncentracije. Dosada je odsustvo interesovanja ili odsustvo stvari koje vas mogu zainteresovati. Dosada je odsutni pogled u ništavilo.
I tu se krije pravo pitanje: kako generacija koja ima više toga da radi nego ijedna ranije može da tvrdi da joj je dosadio život? Je li moguće da smo stvorili neku novu vrstu dosade? Dosadu koja je nastala iz obilja mogućnosti umesto oskudice. Kad razmislim o tome kako se svakodnevno osećam, shvatam da često imam teskobni osećaj da želim da radim nešto drugo. Želim da odem i skuvam kafu, želim dvaput da proverim Tviter, želim da promenim muziku koju slušam. Beskrajno prostranstvo Netfliksove biblioteke postaje televizijski spisak obaveza, članci koje sačuvam za čitanje kasnije postaju neka vrsta građe za ispit koji nikad neću položiti. Ova dosada manifestuje se kao nemir; manje mi je “dosadio život”, a više konstantno očekujem da se život desi. Ta apatična, nespokojna dosada deluje kao neka vrsta tehnike preživljavanja. Jedini prirodan način da se izborimo sa ogromnom količinom sadržaja koji traži našu pažnju je da konstantno rotiramo ono čemu posvećujemo svoje vreme; beli šum koji smo razvili da bismo prigušili istovremenu bučnost svega.
Imajući to u vidu, mogli biste reći da bi dosada, prava dosada stare škole, kao kad buljite kroz kišom orošeni prozor u baštu, zapravo bio blagoslov. U prošlogodišnjem članku za Gardijan, Gajatri Devi, profesorka engleskog jezika na Univerzitetu Lok Hejven, opisala je dosadu kao “poslednju privilegiju slobodnog uma”. Njenim rečima, dosada je “intenzivan doživljaj vremena na koji ne utiče lepota, zadovoljstvo, udobnost i sve druge vremenski ograničene, lekovite senzacije”. Suštinski gledano, prava dosada, pravi prazan prostor, praktično je jedini put kada vreme provodimo sa sopstvenim mislima i samo sa njima. To je jedino vreme tokom kog je našim mislima dopušteno da lutaju i izrastaju u druge, veće i bolje misli, a da ih sa ekrana ne istiskuju seks, droga ili Fentezi Fudbal. Kad vam dosadi život, to je, naravno, jedan infantilan i depresivan stav ili osećaj, ali kad vam je s vremena na vreme dosadno u životu – to, na kraju krajeva, možda i nije tako loša stvar.
Autor: Angus Harrison Izvor: vice.com/rs
