KOLUMNE
MOJ SVIJET: Ljudi iz džepa stvarnosti
Piše:
Dušanka Vukadinović
Uglavnom živim u džepu stvarnosti. Malom, bezbjednom kosmosu, uređenom po mojim pravilima i svjetonazorima. U tom džepu sa dragim ljudima provodim divne dane, radujem se kao da je svijet u kojem živim najbolje što je moglo da se desi. Radim posao koji volim i razmišljam da sam zbog toga privilegovana. Ne obeshrabruje me plata od 193 eura, ni to što putujem sto kilometara svakog dana od kuće do posla i nazad. Sama od sebe malo očekujem, a navikla sam i druge da nemaju velika očekivanja – od mene.
Ni ja ni ljudi iz mog džepa stvarnosati nijesmo neko po kome bi se mogla napisati knjiga ,,Kako uspjeti u životu“. Naravno, ako se pod uspjehom podrazumijeva bogatstvo ili društveni i poslovni ugled stečen političkom ili pripadnošću nekoj interesnoj grupaciji. Ne hvatamo krivine kad je teško, niti smo uporni u traganju prilika ili poznanstava koji bi nam mogli osigurati lični prosperitet. Mislimo da je dovoljno da radimo pošteno svoj posao i isto tako živimo. To je pravilo u džepu, ali stvarnost, nažalost, voli da prebira po njemu.
Nekad nas realnost sa dva prsta izvuče iz svog džepa kao predmet kojeg se treba osloboditi. Malo nas protrese, prije nego se mi iskobeljamo i vratimo u svoje utočište. Suoči nas sa sobom, a to zna biti teško. Suoči nas sa pravim, realnim ljudima koji grabe, jer znaju da je život bespoštedna bitka za opstanak. Oni ne odmaraju, vrebaju šanse, ne mare za druge, hitaju ka osvajanju sljedećeg cilja i ne osvrću se iza sebe. Realni ljudi prave ustrojstvo, red, a naše je samo da se uklopimo i kad oni nijesu uspješni u tome. Oni ponekad sve ,,srede“, a mi dođemo na gotovu štetu. Mi trpimo posljedice njihovih grešaka, a oni se izbave. Mi udaramo u zid, a oni nikada ne dođu u slijepu ulicu.
Njima je stvarnost prelijepa, a mi bi je nekada najradije preskočili. Stvarni ljudi imaju sistem, mi samo džep. I često ne želimo ni da virnemo iz njega, jer tako je lakše.
