KOLUMNE
MOJ SVIJET: Košta li više mrtav putnik ili onaj kojem let kasni
Piše: Dušanka Vukadinović
Moje iskustvo sa avionima bilo je divno sve do jednog putovanja. Otada mi je asocijacija na avion samo to traumatično iskustvo, sve ostale mirne letove sam izbrisala iz sjećanja. Bilo je olujno nevrijeme. Turbulencija je trajala neprekidno 45 minuta. Putnici su se onesvješćivali, vadili brojanice, ikone, molili se. Dok je stjuardesama navirao znoj na čela, pomislila sam više puta – je li ovo kraj. To je, pretpostavljam, najtegobnije pitanje koje možete sebi da postavite. Sletjeli smo, svi u šoku, a činilo mi se najviše piloti. Bijeli kao njihove košulje. Jednog putnika medicinska ekipa na aerodromu nije uspjela da osvijesti. Ćutali smo pokušavajući da vratimo prisebnost, a onda tiho konstatovali da je kompanija kojom smo letjeli bila u potpunosti neodgovorna kada je u tako katastrofalnim vremenskim uslovima uopšte dozvolila da avion poleti. Nijesmo tražili odgovor, nije nam ni palo na pamet. Preživjeli smo i to je dovoljno.
Iako nijesam tražila objašnjenje, stiglo je nešto kasnije. Sasvim slučajno imala sam priliku da razgovaram sa osobom koja se bavi tehničkom ispravnošću aviona u jednoj regionalnoj aviokompaniji. Nezvanična konverzacija. Šalili smo se čija je profesija stresnija. Osmijeh mi se brzo stegao kada sam pomenula moj problematični let.
– To je tako. Sve svjetske kompanije bezbjednost su spustile na najmanji mogući nivo. Kada god pričam sa kolegama bilo gdje da rade žalimo se na ogroman pritisak naših kompanija da odobrimo polijetanje i kad nijesmo u potpunosti sigurni da je avion tehnički spreman. Kompanijama je najbitnije da ne plaćaju penale zbog kašnjenja aviona i prećutno svi zajedno radimo na tome – kaže mi ovaj čuvar naših života u avionu. Pretpostavlja da su i piloti na mom spornom letu bili svjesni rizika da turbulencija u jezgru olujnog oblaka može da bude toliko jaka da prouzrokuje strukturno oštećenje aviona, ali da su sigurno, bespogovorno odlučili da polete.
– Rizici za avionske nesreće su stvarno minimalni i možda smo svi zbog toga više opušteni, nego što bi trebalo – objašnjava mi se tokom razgovora.
Moje viđenje opuštenosti avio-kompanija, ipak, je nakon ovog objašnjenja malo drugačije. Praktično sagledavam činjenjicu da odštetu nastradalim u avionskim nesrećama plaćaju osiguravajuće kuće, a odštetu putniku kojem je let kasnio nadoknađuje aviokompanija.
Možda je, drsko, da laički, ali ne i neutemeljeno, zaključim da aviokompaniju manje košta poginuli, nego putnik kojem let kasni. I čini mi se da na to imam to pravo jer sam bila putnik o kojem se odlučivalo po ovom rezonu.
