KOLUMNE
SANDRA TODOROVIĆ: Pismo ranjene žene onom gore
Ej ti gore, što vrtiš svijet u krug, ostavi sve što radiš na trenutak i pogledaj me. Neću te dugo zadržavati, samo me pogledaj i saslušaj. Ti najbolje znaš da sam se rodila pravedna i plemenita. Zapravo sam takva na majku. Ona je mislila da je dobro da me takvom načini, jer ću tako pravedna mirno spavati noću, a to je najvažnije.
I evo pogledaj, sve radim kako valja i dolikuje. Brinem da djeca imaju sve što im treba, a to nije lako, čak i kada imaš sa kim da ih gajiš. Brinem o svim njihovim potrebama i obavezama. Dijelim ovu enormnu ljubav koju imam na nekoliko jednakih dijelova. Pravedno. Da niko ne dobije ni više ni manje, već tačno koliko treba. Kuvam im zdravu hranu i trudim se da imaju na sebi čisto. Da odu na vrijeme na trening i u školu. Spasla sam i sebe i njih od nasilja i povela velikog psa sa sobom. I tog psa sam spasla sa ulice. Živimo skromno i čestito u malom stanu. Tijesno nam je, ali smo se sa time pomirili. Učim ih da budu srećni i kada nemamo mnogo toga na raspolaganju. Ta vještina će im značiti u životu.
Čemu, onda, toliki udarci direktno u glavu?! Razumijem da ponekad mora, ali je l’ može malo u stomak ponekad ili sve mora po glavi?
Ne znaš o čemu pričam?
Samo sam željela da mi neko objasni kako je moguće da čovjek sve u ovoj zemlji mora sam? Zašto ne postoji lakši način da dođem do onolikih knjiga za djecu, do onolikih patika, rančeva, metalofona, flauta, izleta, ekskurzija, garderobe? Hiljade obroka ni ne računam.
Kako je moguće da neko ko je napravio troje djece ima prava da im ne da ništa? Zašto niko ništa nije smislio da se pomogne ženama koje su odlučile da neće da trpe nasilje? Zašto nam niko ne pomogne? Prepuštene smo na milost i nemilost životu!
A život udara, direktno u glavu, svakog dana, ponekad i nekoliko puta dnevno. Srećna sam kada od života dobijem samo šamar. I ispada da sam pobjegla od jednog nasilnika, a sačekao me drugi od koga bježanja nema. Ima zapravo, ali to nije opcija koja rješava išta. A ne mora da bude tako, sigurna sam da ne mora.
Šta kažeš?
Ovo nije u tvojoj nadležnosti?
Ma znam da nije, ali me ti makar saslušaš, jer nema ko drugi. Zakon ne čuje. Sada djeluje sasvim logično što žene trpe dok im nasilnik ne presudi. Mnogo je više snage potrebno da se boriš sa životom nego sa ljudskim bićem.
Nasilnik ti je obezbijedio krov nad glavom. Taj usrani krov nad glavom je predmet trpljenja. I da djeca ne bi bila na ulici, žene se prepuste se i čekaju da im njegov udarac bude posljednje što su doživjele na ovom svijetu. Ja sam odlučila da želim da živim, da volim ponovo, da radim i stvaram, da crtam i pišem… a teško je, preteško opstati čak i kada si skroman. Gdje je pravda za nas?
Znam da ne znaš… jasno mi je da si ti nadležan za neke druge stvari, ali ako bi mogao nekako da šapneš, dojaviš, najaviš moje reči, moju molbu nekome ko će nešto preduzeti u našu korist, bila bih ti do neba zahvalna.
Kako misliš – već sam to uradila sama? Misliš da će neko nadležan pročitati ovo što sam napisala? A, ma ne čitaju oni kolumne. Ne čitaju oni ništa osim sitnog teksta na ambalažama dok sede na WC šolji. U svakom slučaju, hvala ti na tvom vremenu. Znam da si prezauzet. Ako ništa, makar nas ti pričuvaj koliko možeš, a mi ćemo same nekako.
Nema gore zvjeri od majke sa djecom kojoj je nanijeta nepravda…
Autor: Sandra Jbte
Izvor: Mondo.rs
