Đorđe Balašević je jedan, mogli bi reći- umjetnički fenomen… Bilo je prijedloga da se njegovi stihovi stave i u školske čitanke, a kada se poslušaju njegove pjesme, jasno je i zašto.
Bacite pogled na šarmantne riječi ovog kantautora i uvjerite se i sami:
A onda shvatih, na prepad, da te volim k’o nekad. Vreme samo raspiruje plam…
Ponekad te nema i sasvim sam izmišljam način da malo smuvam dan.
A, onda odjednom, raspored mladeža na njenim leđima kao tajna mapa pokazao mi je u koju zvezdu treba da se zagledam i tako…
Nikad ne pričaju o njoj, a ja se ne raspitkivam.
Lole, imaš li ikoga na svetu ili bi sa mnom na put mogla? Hajde da menjamo planetu, sutra dajem oglas.
Odlutaš ponekad i sanjam sam, priznajem ne ide, ali pokušavam i uvek dođe d-mol
Drugi bi sve imalo smisao, ja bih iz te gužve zbrisao i nikom ne bi bilo jasno šta ja to smeram. Znao bih gde da sebi nađem mir, skrio se u tajni manastir i čekao da ti odrasteš…
Otad baš ne uzimam svaku što se pruža. Srce se odupire, pa se privikne. Al’ zumbuli su zumbuli, a ruža je ruža, pa da na kraj sveta iznikne. Ma da se redom postroje odavde do ćoška, nijedna k’o moja Dođoška.

Suviše tajni u očima, u zlatni okov je prstić pao, molio me dugi pogled da je kradem. Dovraga, kafa je gorčila, al’ taj sam ukus od nekud znao. Probao sam jednom davno divlji badem.
Ukrao mi ljubav lopov, sin doktorov, unuk popov. Odveo je u zemlju bez snegova. U snove mi bosa bane, pripretim joj da zastane, da l’ je u snu moja ili njegova?
Jednom sam voleo zbilja, mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu, vozio hiljadu milja k’o onaj ružni Francuz u prelepom filmu. Vukle me šine pod točak mašine, al’ ona me spasila, sve je druge ugasila.
Gledala me jedna ista ti. Ja sam još i mog’o pristati. Al’ srce, ono se k’o jare opire. Retko ko do njega dopire.
Još uvek lutam, gde je kraj puta, pamte me mnoge provincijske pruge. Kriju me mračne, jeftine krčme. Noći su ponekad guste i duge. Nestajem tada u nekom svom svetu i menuetu i menuetu…
U razdeljak te ljubim jer želim da se zna zbog njega razum gubim, zbog njega nemam sna.
Lako je kad te neko ni ne zavoli, tad samo tamna strana srca zaboli. Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli, teško je kad tvoj neko prestane da te voli.
Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja, al’ polako da mi ne bi koja reč promakla. Sklon’te čaše i bokale, razbio bih svet od šale da je samo slučajno od stakla, dunjo moja.
Retko odlazim kući, a pišem još ređe i slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne. Al’ nekad poručim piće i tako to krene, pa stignem u svatove njene, sve prave su ljubavi tužne.

Izvor: srbijadanas.com