Nije lako biti Baba Pedijatar.
Kad imaš golemo iskustvo sa djecom, a još lično u podizanju blizanaca, logično je da imaš šta da preneseš svojim potomcima koji se nađu u sličnoj situaciji. Posebno kad žive daleko.
Ali…U stvarnosti nije baš tako…
U više navrata…tokom Njene trudnoće, pričale smo o našem odnosu kad se rode bebe. Na koji način da učestvujem. Da ne pritiskam i namećem svoje mišljenje…
Isprva sam bila malodušna…Kakve priče..?
Kakva kupovina opreme za bebe prije porođaja? Šta ako nešto krene po zlu tragu…? Uostalom, meni je moja majka pomagala kako je ona zamislila i nisam imala pravo da se izjasnim… Goran je bio ili dežuran ili umoran od dežurstava, pa je valjalo prihvatiti svaku pruženu ruku, posebno majčinu. A to je značilo i puno kritika koje su se odnosile na razne stvari uz obaveznu opasku na kraju: “I ti ćes da lečis nečiju decu”.
Konsultovala sam se i sa mojom mladom Drugaričicom, psihologicom, koja me je naučila da “djelujem u pozadini”, jer ću u protivnom (ako se previše namećem i dijelim savjete), narušiti odnose sa mladom porodicom uvećanom za dva člana. Odlučila sam da je poslušam i u potpunosti prilagodim. Njihov život, njIhova pravila, Oni su gazde i vođe parade, te ,,veži konja gdje ti gazda kaže” kako glasi narodna poslovica.
Imaju mačka, koji je donedavno bio centar svih dešavanja (volim životinje, pse naročito, ali ne volim kad se u svakodnevnici poistovjećuju sa ljudskim bićima). Elem, ovaj Stvor, inače samoživ i posesivan je postao u međuvremenu do te mjere minorna figura, da sam počela da se suosjećam sa njim. Više se ne radi o njemu, a ni o meni, pa smo se našli na istoj strani.
Jednog dana je došla i babica da podrži dojenje, očisti pupak i okupa bebe po prvi put. Sve sam mogla i ja, ali su htjeli da to ipak bude profesionalac – ja sam, vele, specijalizovana za nevolje i hitne intervencije, a ne za njegu zdravih beba.
Mačak i ja smo zauzeli pozicije u ćošku, na periferiji.
Ušla je ljupka i veoma ljubazna djevojka koja je bila sve, samo ne profesionalac. Nekih organizacijskih i suštinskih stvari se nikako nije doticala. A kada je pristupila pupčićima, shvatila sam da bi joj naše Andrijana i Andreja mogle biti od velike pomoći da nauči kako se to radi. Bio je vikend, pa je za dolazak zaradila trećinu njihove plate.
Sjutra je posjeta pedijatru, rutinska kontrola.
Iskreno me zovu da idem sa njima, ali se prisjetih da i mi u ordinaciji najviše volimo da vidimo samo mamu i tatu u pratnji bebe. I sjutra ću, kao i do sada pripremati obroke i uskakati kod hranjenja i presvlačenja. Nek neko drugi vaga, sluša i pregleda. A oni su roditelji, pa da preuzimaju odgovornost i povezuju se sa svojom djecom. Ja sam tu da ih podržim i oslobodim malo više prostora za njihove osnovne dužnosti koje već obavljaju uspješno i predano.
Divno je biti Baba, divno je kad se rode Životi tvoga Života.
Divno je biti i pedijatar. Ali to su dvije odvojene uloge kojima pripadaju odvojeni prostori i drugačija publika.
I Vjera je Baba. Ali nema kad da piše. Ona radi dvokratno i obilazi unučence u međuvremenu.
A ja sam ipak ponijela svoje slušalice.
Samo da nakratko i izbliza čujem kako kucaju Srca moga Srca.
Jer to je, na kraju krajeva, jedna, sasvim posebna prednost babe pedijatra.
Dr Nina Mandić, pedijatar
,,Doktorica Mica”