ART PREPORUKA

KULTURA: Sjutra sto godina od rođenja Mire Alečković

1.02.2024. u 21:06

Sjutra, 2. februara, obilježava se sto godina od rođenja pjesnikinje Mire Alečković.
Tim povodom podsjećamo na ljepotu njene riječi.
Balada o bajci

Bajka može da se rodi
kad god srce jako želi,
kad god dečjoj duši godi
kad se s maštom sprijatelji,

da se seli u kraj neki
gde je toplo, tiho gde je,
zbog dečaka koga voliš,
devojčice što se smeje,

kad sneg veje, kad se ledi,
a ti imaš prijatelje,
pa putuješ, pa putuješ
i sa njima snove sanjaš,
zemlju svoju volim, voliš,
makar bila i najmanja

jer ta zemlja samo raste
onda kad je ljudi vole,
viđena iz dečje mašte,
iz ljubavi neke rane,

seje bajke srebrnaste,
sipa snove zlatotkane.
Čekanje

Ne mogu više da budem sama
Sama sred ljudi, a ulice šumne u gradu
sama sred sale a ona vrvi od sveta
Neću da me zanavek proguta tama
Da mi se poslednji koraci polako prikradu

Meni se s tobom obalom šeta
Kraj naše breze, kraj senke njene na zidu

Svejedno da l’ sam ti druga, treća ili peta
Ili ko zna koja žena po redu
Osećam, poslednja sam ti draga žena

Ona koja se uvek najviše voli
Ona s kojom se san nedosanjan sanja,
Ona s kojom rastanak najviše boli

Vidim poslednjim putem nepovratnog trena
vrance vremena obvija predsmrtna pena
mru nežni trenuci proleća i jeseni
Idemo i osećam da je ostala meni
Sva ona u tebi ljubav nedorečena

Da život bude ljubav

Život, da život bude ljubav samo,
da ljudi budu zdravi kao šume,
kao paprat bujna da se raskrupnjamo,
da čovek ljubav kao hleb razume
i da nas bude u semenju buni,
sve više takvih sa čovečnom reči
i srca spremnog kap po kap da kruni
na ranu druga, da rana zaleči.

Da kad hleb kažeš, ne vidiš oči
iskolačene do besvesti,
kad život kažeš, da vidiš žene
sve zdrave žene, blagovesti
bremene žene, bez bojazni
da u utrobi nose guju,
da će im ostati dlanovi prazni
kad neko opet strese oluju,
kad kažeš majke, marame vrane
da ne lepršaju pred tvojim vidom,
kad kažeš čovek, da te ne gane
kriv bez krivice za tvrdim zidom
kad čovek kažeš, o kad kažeš,
da teče jedna široka reka,
ljubavi tople, najbolje straze
i najljudskije za čoveka.

Najlepša reč

Od tol’ko lepih, najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
nijedna nije toliko lepa,
toliko nežna, kao reč majka.

Njene me ruke najlepše grle
i brižne nada mnom uvek strepe
zovnem li samo, meni hrle,
mamine ruke meke i lepe . . .

Mamine ruke mi kosu spliću,
njina me ljubav na put sprema,
kada porastem kao mama biću,
niko kao ona lepe ruke nema.

Mamine oči me uvek prate, —
te oči dobre nada mnom bdiju,
kad odu, jedva čakam da se vrate,
one za mene uvek osmeh kriju.

Kao u bajci koja se voli
sneg se detinjstva meko zasrebri . . .
Kad mene boli i nju zaboli, —
i zato hvala, majko, tebi,

zato od tol’ko najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
jedna je od svih za mene lepša,
jedna je od njih samo reč majka.

Pesma Desanki

U Desankinoj sobi

Ti kažeš: Posle čovek bude tanane svetlosti snop
ili neka maglina.
Ja kažem: A možda bude ptica ili cvet
Ili mlada žena. Možda ga ipak ima.
Ti reče: Ali ja neću biti ona ista –
I pogleda mi u oči zamišljena.

Ni ja neću biti ona ista, rekoh,
Sa likom koji će moja deca prepoznati,
Nepoznatoj mi ni majka neće poći
u susret da me primi.

Ti reče: Biću tamo užasno sama…
A možda nećeš zaboraviti da si na zemlji
nekad živela
Gledajući neke prelepe predele rajske.

Meni nisu potrebni, ti reče, ti predeli rajski,
Lepše sam u svom zavičaju videla.
Možda ću treperiti samo i biti svetlost bela,
Možda ću postati neka nova nebeska reka.
Ako nešto postoji pokušaću da ti se javim.
Da li ću i tamo drugovati s pesmom satkanom
od devojačkih želja, ti reče.

I ode. Preda mnom leži porcelanska lutka
U kineskoj svečanoj svilenoj odori.
To nisi ti. Savlađujem užas i strah.
Gde ode? Gde si sada? Ja se bojim.
Samo sveća na stočiću u sobi gori…

Sedela sam dugo kraj tebe. Sad uplašena stojim.

Poruka jedne senke

Svi vi koji ste živi, dok ste živi, živite

Svi vi koji imate oči, radujte se lepoti viđenja,

Svi vi koji možete da volite, volite,

Svi vi koji možete da zaboravljate, zaboravite

Kako ste bili gonjena zverad po drumovima

I vaša klecava deca ugljen pećima,

Prihvatite prolome tišine dobroćudnim rukama,

Vi jači od vetra i viši od oblaka i veći

Od nepovratne praznine, vi živi,

I sebe produžite za onoliko

Za koliko vas se budu sećali,

Jer tvrd je san senki koji niko ne može prekinuti,

I uzalud će pogače tuge za vama neko lomiti,

I uzalud ćete žaliti reč neku toplu koju niste

izgovorili

I tugovati za vratima nekim koja niste otvorili.

Sreća

Vremena jednog dana nećemo imati više
da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.
Slapovi bele pene zaklokotaće tiše
i zakoračićemo u susret gustoj tami
i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi
za nas koji smo sebi već presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više
nego što su je nama doneli naši dani.

U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo išli puteljkom što rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća
i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom
verujući da mora ta sreća da se rodi.

Smešili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica tražili u ovoj tami
i videli smo oči koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše
i nismo bili sami

i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo više.

Šta sve na svetu deca žele

Šta sve na svetu deca žele
u ove večeri, zimske, bele,
u ove večeri kad se deca kod jelke skupe i vesele,
u ove večeri kada Sneško, hiljade Sneška darove dele . . .

Neko bi voleo seku il’ batu,
a neko kiflu, meku, belu;
neko pomorandžu, a neko šljivu,
neko kaišić na odelu . . .
Neko avion, neko čamac,
a neko kliker-afrikanac,
leteći tanjir, podmornicu,
neko — šarenu maramicu . . .

Fudbal od kože, i raketu . . .
Kol’ko je dečjih želja na svetu . . .

Neko cipele za noge bose,
neko mašnice da splete kose,
neko bi prosto želeo hleba —
negde ni hleba dovoljno nema,
a neko sladoled i čokolade,
kutiju punu šećerlema.
Neko bojice raskošnih boja,
da crta svet koji sam otkriva,
neko, kao devojčica moja,
da joj je neka igračka živa.

Ne prekidajte, vama se čine,
što niste deca, čudne te želje . . .

. . . Neko bi voleo mali pribor
da može u drvetu cveće da delje.
Neko da tata mornar bude,
pa da ga na put dalek povede,
a neko samo moli za ljubav,
za vašu ljubav, od Sneška-dede . . .

Ovo su samo običie želje,
u snove vam se nekad zaplele!

Šta deca žele, šta deca žele?
Toliko mnogo, a tako malo,
pa i to malo negde u svetu
nije za decu preostalo . . .
Kada sretnete te naše želje,
mi vas molimo, pomislite,
koliko malo nama treba
da nam detinjstvo usrećite.

B.R.