MAGAZIN SLAJDER
MIODRAG DINIĆ U OGLEDALU: Imam sreću da radim posao koji volim
Foto: Nikolina Petrović/MNE magazin
Pomoćni trener KK Igokee Miodrag Dinić je neko ko se bavi tim poslom deset godina. Kao igrač bio je dio ekipa OKK Beograd, Tamiša, Metalca, Spartaka iz Subotice i Sloge Petrovac. Kao pomoćni trener u FMP-u sarađivao je sa Slobodanom Klipom, Brankom Maksimovićem, Dušanom Alimpijevićem i Vladimirom Jovanovićem, koji će ga kasnije pozivati u svaki tim koji bude vodio, poput sada Igokee.
Naš sagovornik posebno pamti period rada sa Dejanom Radonjićem kao glavnim trenerom u Crvenoj zvezdi. Za njega ima samo riječi hvale. Sa Zvezdom je osvojio šest pehara.
S druge strane, dio je još jednog pobjedničkog tima, pa je tako s Vladimirom Jovanovićem kao selektorom i pomoćnim trenerom Markom Cvetkovićem vodio U20 reprezentaciju Srbije do zlata na Evropskom prvenstvu u Tbilisiju 2022. godine.
Mi smo njegov boravak u Podgorici iskoristili za razgovor na mnoge teme i sagledavanje života jednog trenera.
Kao dijete, trenirao je još fudbal i rukomet, ali je košarka ostala njegov izbor.
Istakao je da je posao trenera vrlo nezahvalan, jer dosta zavisite od rezultata.
– U današnje vrijeme svi nešto traže instant i brzo, a zapravo, ljudi ne shvataju da je za sve potreban proces i vrijeme. Mnogo je teško da vi preko noći stvorite ekipu, grupu od 15 momaka koji treba da budu skladni, dopunjuju se. Ljudi misle da kad se pravi ekipa, vi samo gledate kako ko igra. To je samo mali dio. Iza toga treba da vidite kakav je čovjek, kako se uklapa u ekipu, da li je socijalan, asocijalan. Nije to uopšte jednostavna stvar. Ništa ne ide preko noći – objašnjava Dinić.
Kaže i da je svaki klub inspirativan.
Foto: Bojana Radonjić/MNE magazin
– Uopšte nije bitan nivo takmičenja, ime ekipe. Vi ako hoćete da napredujete, morate da radite na sebi, da radite u različitim uslovima, različitim situacijama, tako da je sve to jedno iskustvo gdje vi učite. Kako sam radio u Zvezdi, pričam za energiju, tako radim i u Igokei, iako, naravno, nisu isti igrači ni kvalitet, ali to meni ne utiče na posao. To je jednostavno moj stav – rekao je Dinić.
Najveća želja u ovoj godini mu je da bude zdravlja, ljubavi, sreće i razumijevanja među ljudima.
– Kad je čovjek zdrav, onda mu je sve lakše da podnese i da radi i da doprinosi. Sreća je vrlo bitan faktor u životu. Ima neko ko je rođen pod srećnom zvijezdom, ima neko ko nije. Nekad sreću treba izazivati, a ne čekati. Da bude jednostavno više sreće, ljubavi, da ljudi imaju više razumijevanja, da malo čuju jedni druge – ističe naš sagovornik.
Na šta Vas asocira djetinjstvo?
– Što se tiče mog odrastanja, živio sam u skladnoj i normalnoj porodici. Niko od mojih se nije bavio sportom, ni otac ni majka. Imam sestru, koja je tri godine mlađa od mene i ni ona se nije bavila sportom. Igrala je folklor. Ja sam prvi u porodici koji se bavio ozbiljno sportom i išao tako korak po korak.
Na čemu insistirate u poslu?
Foto: Bojana Radonjić/MNE magazin
– Ja sam tu kao pomoćni trener. Prvi trener je glavni trener i dosta od njega zavisi, ali ja sam neko ko stvarno voli profesionalizam. Po meni su to mnogo bitne stvari da bi ti mogao da funkcionišeš. Moraju neke stvari da se poštuju, da bi imali osnova da nastavite dalje, jer se to prenosi kasnije i na teren i na utakmice. Ne možete vi da imate jedan model ponašanja na treningu, a da očekujete da će to biti nešto drugačije na utakmici. Neće. Kako treniraš, kako se ponašaš u hotelu, u restoranu, sve to vuče jedno drugo. Tako da, što se tog dijela tiče, ja sam tu možda i najrigorozniji u stručnom štabu, uvijek sve primijetim. Ali dobro, možda ne mogu da se naviknem na ovo novo vrijeme. Svi učimo, svaka situacija je drugačija, svaki igrač je drugačiji, morate psihologiju igrača da provalite, da vidite kakav je, na šta reaguje, na šta ne reaguje. Kompleksan je to posao. Ne sastoji se samo taj posao na onom četvorougaoniku. Svi misle izađe trener i samo vrši izmjene. Ljudi daju sebi za pravo da mogu da ocjenjuju svakog i sve, a zapravo ne znaju šta se dešava, nisu na treninzima, nisu na putovanjima, nisu u različitim situacijama da vide neke stvari, pa im onda često ne bude jasno što igra ovaj, što onaj, što ovo, što ono. Iza toga stoji nešto sasvim drugo, što ljudi ne vide na televiziji. Ali dobro, takva smo sredina.
Foto: Privatna arhiva
Osvojio sam sa Zvezdom dva puta ABA ligu, dva puta naše prvenstvo, dva puta Kup. Radio sam sa Dejom Radonjićem, s kojim sam stvarno u dobrim odnosima i odlično smo sarađivali. Mi smo se znali, ali tek kad sam došao u Zvezdu, zbližili smo se. Ja za tog čovjeka stvarno samo lijepe riječi imam da kažem. Jedan od rijetkih trenera koji nije sujetan. Ja sam njemu, isto kao ovdje u Igokei sa Vladom, s kojim sam prijatelj, govorio sve što mislim. Nikad ništa nije uzeo za zlo, sve je prihvatio, saslušao, nikad nisam imao nikakav problem po tom pitanju. Desi se i da se nismo slagali u nekim stvarima, ali moj posao kao pomoćnog trenera nije taj da podilazim glavnome nego jednostavno da pomognem da svi napredujemo. Svi možemo da gledamo stvar iz različitih uglova i onda svako treba da čuje svakog. Bio sam i u mlađim kategorijama Crvene zvezde.
Vladimir Jovanović i Miodrag Dinić (foto: MN Press)
Prije Zvezde, bio sam u FMP-u. Zahvalan sam Nebojši Čoviću koji mi je dao tu priliku i ja sam cio taj košarkaški, trenerski posao učio u FMP-u. Vlado Jovanović je već bio tamo, obojica smo bili pomoćni treneri. Kasnije je on preuzeo mlađe kategorije Zvezde. Trebao sam i ja da ih preuzmem. Međutim, u tom periodu je došlo do promjene. Radonjić je otišao iz Zvezde, preuzeo je Alimpijević i onda je Vlado došao na mjesto prvog trenera FMP-a, zvao me je da budem tu sa njim i eto, od tada to naše bitisanje traje. S njim se odlično razumijem, nadopunjujemo se.
Koju knjigu/film biste preporučili?
– Igrači uglavnom imaju vremena za to, a mi treneri nemamo, jer smo non-stop na računarima. Vi da biste spremili ekipu, treba da pogledate četiri, pet utakmica. A vi sami imate dvije ili tri utakmice nedjeljno. Mnogo vremena tu treba. Vi ne pustite utakmice i gledate kao što gledate kući nego to morate da zaustavljate, gledate detalje. Morate da spremite tu ekipu, jer trebate tokom utakmice da date neki savjet i da pomognete u nekom trenutku. Ako to ne uradite, onda niste ni vi spremni za utakmicu niti ste treneru od pomoći. Nije taj posao lak, ali, ako ga volite, onda vam nije ništa ni teško u suštini. Ne znam koliko ljudi u svijetu ima priliku da radi posao koji voli i da od toga može fino da živi. Ja imam tu sreću da radim posao koji volim i da mogu normalno da živim i ne želim da to ispustim i da to izgubim.
Foto: Privatna arhiva
Koje jelo najviše volite?
– Mi treneri od stresa jedemo sve što stignemo, posebno poslije utakmice, poslije nekog poraza (smijeh) Ali, sjećam se u Zvezdi, stalno smo se trudili da ne pretjerujemo. Dejo dođe ,,Nešto mi tijesne ove pantalone, izgleda da sam se ugojio.” I bilo je tako tih situacija (smijeh). Sjećam se u FMP-u, bio je jedan veliki drugar fizioterapeut tamo i nas dvojica smo, naravno više vremena imate, jer imate samo jednu utakmicu, trenirali. Mi se dogovorimo da ne jedemo slatkiše, ali kad odemo na gostovanje, onda se ne računa.
Što je potrebno za pravu ljubav?
– Ja očigledno nisam pravi sagovornik (smijeh) Moj privatni život je malo kompleksniji. Imam dvoje djece iz prvog braka, Nikolu i Milicu. Nikola ima 16 godina, a Milica 14. Sa bivšom ženom sam stvarno u odličnim odnosima, tako da su djeca apsolutno pod kontrolom. Vaspitana i jednostavno ne vidi se baš po njima da su djeca razvedenih roditelja. Normalno da im ja vjerovatno falim, posebno uz moj posao. Oni žive u Subotici, ali svaki slobodan trenutak ih viđam, dolaze. Tako da, što se tog dijela tiče, stvarno se trudimo bivša supruga i ja da djeca izrastu u prave ljude. Imam i kćerkicu iz veze poslije tog braka. Ona živi u Beogradu. Nikola i Milica su je apsolutno prihvatili, tako da taj njihov odnos njegujem i tu nema nikakvih problema.
Danas ljudi imaju manje strpljenja, sve se nešto ubrzalo, svi nešto hoće, ne znaju ni što hoće i dosta je nerazumijevanja, manje komunikacije. To vjerovatno utiče da u današnjem vremenu imate toliki broj razvoda. Iskreno da Vam kažem, meni je ta priča neki moj veliki poraz, što mi se sve to izdešavalo.
Foto: Privatna arhiva
Putovanje koje pamtite?
– Ta putovanja sa ekipom uvijek su puna anegdota. Kad putujete sa ekipom, ide utakmica za utakmicu, nemate vremena ni da se radujete. Kad sam bio u Zvezdi, pogotovo, Dejo je po tom pitanju rigorozan, tu nije smjela muva da se čuje. Kad smo osvojili ABA ligu i prve i druge godine, to je već bila druga polovina juna, znam da smo već sjeli i pravili ekipu za sljedeću sezonu. Bukvalno nemate vremena da se opustite i da se radujete tom uspjehu.
Koja je pjesma Vašeg života?
– Ja najviše volim Zvezdine pjesme (smijeh), te sam najviše pjevao. Nemam neki određeni stil, volim i zabavnu i narodnu muziku i ono što mi se svidi, ja to slušam. Nisam neko ko se pronalazi u pjesmama nego jednostavno neka mi legne, volim da je slušam. Volim da izađem, ali ne pijem alkohol, nemam te poroke, ne pušim, ne drogiram se, ne kockam se, tako da, da nema tih žena, vjerovatno bih bio patrijarh (smijeh).
Bojana Radonjić
