DRUŠTVO SLAJDER
I ONI IMAJU ŠTA DA KAŽU: Da nema ljubavi, ja bih na Čepurke bio
-Ratko, svi me znaju kao Ratka – kaže, predstavljajući se, penzioner Radomir Vukčević kojeg smo sreli ispred zgrade u centru Podgorice gdje stanuje.
Nasmijan je. Odaje utisak da je spoznao mudrost življenja i spreman je da podijeli savjete, da i drugima bude dobro i ukaže na greške…
– Treba nam smijeha, pjesme…Sve trka, nemaju kad roditelji da razgovaraju sa djecom, a djeci razgovora fali. Sve je trka za novcem…Svi razmišljaju samo kako da ugrabe što više đaoljih para. Čovjek bi puno zaradio samo jednu sobu da nađe i da sa ljudima razgovara. Samo da priča, ništa drugo. A sve manje pričamo, otuđili smo se, urušili porodicu…– rekao je Vukčević.
Dosta toga, kaže, uoči posmatrajući prolaznike na ulici koja vodi od Višeg do Vrhovnog suda.
– Evo, interesantno mi je da u ovoj našoj maloj državi toliko advokata ima… I samo špartaju. Vidim ja to, pa pitam: I ti si advokat? Jesam. Srećan rad, kažem. Tako se ja šalim. Volim šalu. Čovjek koji ne umije da se šali nije za življenje, bogami.
Kaže da mu je žao zbog sve očiglednijeg poremećenog sistema vrijednosti.
-Evo, prije neki dan rade anketu i pita me novinarka što mislim o ugovorenim brakovima. Rekoh: Molim, što me pitaš to, ženska glavo? Veli o ugovorenim brakovima. Ako je to ono što gledam na televiziji, ja to ne mogu da skapiram, rekoh. E, e, jeste to. A čekaj, a đe tu ljubav? Ajd, objasni mi. Ugovoreni brak. Đe ima tu ljubavi? Nema tu ljubavi. Ako nema ljubavi, nema tu braka. Znači, interes preovladava. Ljubav je osnov svega. Da nema ljubavi, ja bih na Čepurke bio-tvrdi naš sagovornik.
Priča nam da treba biti oprezan s emocijma.
-Meni odmah želudac reaguje kad vidim negativnu osobu, koja prijepodne čitav narod mrzi, a popodne narod i sebe. Sa takvima da sjedim? Nema potrebe. Bježi od mene, brate, daleko. Meni je milije sam da sjedim tu, ili, kad pojedine sretnem, da se vratim kući. Shvataš? Nekoga nije zdravo na putu sresti.
Cijeni mlade ljude i želi da im pošalje poruku.
– Treba da imaju više hrabrosti, da vjeruju u sebe, da razmišljaju o tome da ono što ne bi željeli da se njima desi, da ne požele nikad drugome. To je osnov. I znanje. Nema bez škole ovoj djeci ništa.
Vukčević je prokomentarisao i da ima svoje rituale.
– U pet sati se dižem. Svarim kafu, popijem. Poslije oko sedam, kuvam drugu kafu i sa komšijom koji mi je ka’ brat popijem po rakijicu. Onda kuđ koji, mili moji. Odem na pijacu, u trgovinu i sjedem na moju klupu ispred ulaza, tu plandujem, gledam narod.
Kaže i da mu ne smeta vrućina.
-Super, je li bog dao još da upeče. Mi smo ovđe rođeni, navikli smo na ove temperature, nama vlažnost ne odgovara. Izađem ispred zgrade da mi moje kosti sunce grije. Teško tome koga sunce ne grije. A kome ne odgovara, neka se vrati odakle je doša’.
Mn.M.
MNE MAGAZIN UVODI NOVU RUBRIKU: I oni imaju šta da kažu – Montenegro magazin
