Arben Bajraktaraj nosi upečatljivost sa svakom svojom ulogom, bilo da je to lik Antonina Dolohova u ,,Hariju Poteru”, Marka u ,,Takenu”, Terija u ,,Lapsusu”, Heroja u ,,Heroju”, Besnika u ,,A Shelter Among the Clouds”, Oca u ,,The Vanu”, Andreja Kovalskog u ,,Trois jours et une vie”, Ismaila u ,,Ismailovoj dilemi”, Hardkvanona u ,,L'homme qui rit”, Lucijana u ,,The Woman Who Brushed Off Her Tears” ili Dardana Beriše u seriji ,,Besa”.
Pri samom susretu u hotelu ,,Splendid Conference & SPA Resort”, gdje su snimali i boravili tokom druge sezone serije ,,Besa”, vidite srdačnost i jednostavnost našeg današnjeg gosta.
Za MNE magazin on govori o ulozi Dardana Beriše, radu sa Nikolom Ljucom i Isom Ćosijem, Crnoj Gori, besi, pozorištu, radu sa Garijem Oldmanom, Helenom Bonam Karter, Viktorijom Abril, te Sandrin Boner.
Ovo nije prvi put da snimate u Crnoj Gori. Pored prve sezone serije ,,Besa”, bili ste dio postave filma ,,The Stork” (Roda). Koliko Vam je inspirativna Crna Gora za rad?
– To je bilo izuzetno iskustvo i sa Ćosijem koji je, kao što znate, porijeklom iz Vusanja. Bilo je vrlo emotivno raditi tamo, jer su to prelijepe planine. Ja sam zapravo rastao na drugoj strani Prokletija, baš blizu Plava. Kao mali sam s kravama bio tamo preko ljeta, baš na granici, kod Čakora. Naravno da sam prelazio, tada nisu bile potrebne vize da bi prešao sa druge strane granice, mi smo na sve te planine išli. Ali, nisam znao toliko druge krajeve Crne Gore i tokom snimanja ,,Bese” sam se vrlo iznenadio ljepotom tih planina. Fizički te transgresira, drži.
Upravo čitam knjigu od Noela Malkolma koji priča o svim putnicima koji su išli od Venecije do Jerusalima, iz 13. do 17. vijeka. U toj priči vidite od Kotora do Sarande sve što su pisali ti putnici. To je fenomenalno, vrlo interesantno što saznajemo o tim krajevima, posebno Kotoru, Budvi, Ulcinju, Skadru, Draču, Valoni i Sarandi. Lijepo je otkriti da je bilo puno stvari koje su se dešavale i tada u tim gradovima.
Kako je raditi sa Nikolom Ljucom na drugoj sezoni serije ,,Besa”?
– Stvarno volim da radim sa Nikolom, zbog toga što smo se vrlo brzo razumjeli. Nismo trebali potrošiti riječi. Ima nešto u radu što je vrlo važno, da neke stvari ne smiju se reći, moramo ih nositi da u sceni možda će se ,,poroditi”. Ta Nikolina osjetljivost i ta prizma koju ima na sceni, na scenariju mi se veoma dopada.
Kažete: ,,Važno je imati ulogu gdje se stvarno nalaziš.” Što ste otkrili o sebi glumeći Dardana Berišu?
– Mi tu puno poštujemo proces stvaranja uloge ili čitamo i sretnemo ljude. Naravno, neću sve mafijaške bosove sresti (smijeh), ali ih nekoliko i znam. Nije mi toliko bilo važno to, koliko mi je bilo važno da nađem tu krhkost lika. Mislim da i oni najjači, najopasniji, najokrutniji imaju trenutke krhkosti. Kad pustim tok energije, začudim se gdje me vodi. Otkrio sam da tokom procesa s Dardanom ne smijemo nikada prekinuti emociju. Ne da on ostane u jednoj emociji, pa onda s time da sagleda tu emociju, nego moram obavezno s Dardanom proći kroz pet emocija u nizu. Kod tog lika stalno je ta ,,vrelina”, on stalno ,,vri”.
Na kraju prve sezone Dardan, skrhan porodičnom tragedijom, pokušajem ubistva i izdajom…Šta nam možete otkriti o razvoju svog lika u drugoj sezoni?
– Bio sam vrlo pozitivno iznenađen kad sam čitao scenario i kad sam vidio da, ne smijem Vam otkriti puno o drugoj sezoni pošto je vrlo senzibilno, ima jedan veliki preokret koji je, s početkom druge sezone vezan, parcijalno, i za Dardana. Dardan se sad nalazi u jednoj nemoćnoj situaciji i to je veoma interesantno. Ali, snalaziće se on.
Film ,,Ismailova dilema”, čiji ste dio, takođe se bavi besom. Koliko zapravo u današnje vrijeme ima bese i koliko ima časti među ljudima?
– ,,Ismailova dilema” je zasnovana na istinitim pričama nekoliko Jevreja za vrijeme Drugog svjetskog rata. Čak su neki došli iz susjednih država. Ima jedan primjer, baš blizu mene, Dečani – on je bio trgovac. Vozio je više od 400 Jevreja u Albaniju, gdje su dobili papire. Besa je bila možda jedan od važnijih faktora što je omogućilo da spasu život blizu tri hiljade Jevreja. To ne pričamo o Jevrejima iz Albanije nego Jevrejima koji su dolazili iz drugih država da traže zaštitu u Albaniji. Mislim da to dolazi iz te ideje da onaj ko je gost, on je u nemoći, pa treba pomoći. Tako je pisalo da kuća Albanaca pripada Bogu i gostu.
Danas to jeste prisutno. Ja sam to vidio u planinama, posebno na sjeveru Albanije. U urbanim mjestima je to manje prisutno, ali, oni u planinama su čuvali neki kod i besa u tom kodu je opstala i ostala još i danas. Vidio sam to kad smo snimali film ,,A Shelter Among the Clouds” u Valboni. Oni su nas tako zaštitili. U trenutku smo ušli na njihovu teritoriju i bili smo pod njihovom besom. Znači, nije besa kao besa da se daje nego besa je zaštita i u trenutku kad uđeš, ti si već gost, ti si već pod njihovom besom. Primijetio sam to i u drugoj generaciji dijaspore. Tu i tamo sam primijetio da ljudi kad se priča o besi imaju osjećaj poštovanja.
Gledaoci će uskoro moći da Vas vide i u filmu ,,419”, takođe rađenom po istinitom događaju. Da li je teže glumiti u filmovima rađenim po istinitom događaju?
– Ima drugu odgovornost. Ne bih rekao da je teže nego da traži jednu preciznost. Primijetio sam radeći i na filmovima naučne fantastike – mi mislimo da imamo ogromnu slobodu. Zapravo ne, imamo veliku slobodu, ali, ako hoćemo biti zaista vjerodostojni uz jednu priču, uz jedan lik, onda smo uslovljeni da nađemo tu vjerodostjnost i onda ne možeš svašta raditi. To je vezano uz kreaciju i kreacija ima sopstveni kod.
Na platnu je bilo čarobno i uzbudljivo gledati ,,Harija Potera”. Kako je bilo glumiti u ovom filmu?
– Zapravo magično, da Vam iskreno kažem. Bilo je veoma interesantno iskustvo, pošto to je bio moj prvi film gdje sam u ,,grin skrinu” puno stvari radio i gdje sam proveo ponekad tri sedmice na jednoj sceni. To je luksuzno. Puno sam naučio gledajući te strašno dobre glumce kao Geri Oldman i Helena Bonam Karter. Naravno, tu je i odgovornost. Bilo je fenomenalno iskustvo, posebno što su me zvali i za sedmi nastavak. ..Ovaj film je najbolji što se tiče specijalnih efekata, oni su izumili nove stvari. Tehnički, cijela filmska industrija je napredovala zahvaljujući, između ostalog, ,,Hariju Poteru”. Veoma sam volio da radim sa režiserom Dejvidom Jejtsom. Veoma je stidljiv i vrlo tiho govori. To uđe u jednu energiju koja je fokusirana. Kad smo fokusirani na onu stvar što trebamo raditi, mi smo u udobnosti, ne u grču.
Glumili ste sa legendama evropskog i holivudskog filma. Pored ekipe ,,Harija Potera”, Liamom Nisonom, Majklom Lonsdejlom, Kristin Skot Tomas, Viktorijom Abril, Žerarom Depardjeom i Sandrin Boner. Ko Vam je ostao u najupečatljivijem sjećanju?
– Da Vam iskreno kažem, svi. Viktorija Abril me je oduševila. Helena Bonam Karter je ludački dobra glumica. Uz tu slobodu koju ima, da ide iz jednog ekstrema u drugi. Ta deskalizacija, boja u igri, vrlo sam bio oduševljen njome. Sandrin Boner – s njom sam volio veoma da radim tu prelijepu scenu, jer sam bio njen tajni ljubavnik (smijeh). A Geri Oldman isto me je oduševio. U jednom trenutku imali smo scenu borbe. To je čast boriti se protiv njega (smijeh) Naravno, trebalo je on da pobijedi, još nije bio Dardan Beriša tamo (smijeh), jer ako bi bio Dardan Beriša tamo, ne znamo da li bi Sirijus Blek pobijedio (smijeh)
Ima i glumaca koji nisu toliko poznati s kojima volim da radim, pogotovo s djecom. Recimo, ima jedan film sa Kosova koji traje 20 i nešto minuta. Zove se ,,Balkon”. Ovaj mali dečko koji igra unutra, on me je oduševio totalno, bio je tako genijalan. On je bio na sedmom spratu i hoće stvarno da se baca. On je takvu energiju dao tom filmu, da nije bilo njega, film ne bi bio takav. Inače, stvarno volim sve kolege, jer, ne možeš kreirati, ne možeš biti vjerodostojan u jednoj sceni ako i partner nije s tobom. To je zajednička kreacija, zajednička ostvarenost i ako toga nema onda će biti ,,voda koja ne teče”, ništa se ne dešava. I na ,,Besi” je bilo tako sarađivati, ako partneri ne mogu biti tako dobri, onda ne mogu biti ni ja niti dobar niti vjerodostojan.
Kakve utiske nosite iz rada u pozorištu u Francuskoj i koja je to uloga koju priželjkujete da odigrate na ,,daskama koje život znače”?
– Puno volim da radim u pozorištu. Malo prije nego što su zatvorili teatre, 10. oktobra smo napravili vrlo interesantnu predstavu od tri i po sata o onome što se desilo sad sa virusom. Pošto mi radimo poetične intervencije preko telefona, iz tog iskustva smo na scenu postavili cijelu priču u više od 20 jezika, za gradsko pozorište u Parizu. Moram reći da sam bio oduševljen biti na sceni i teatar je bio pun, u smislu 60 odsto kapaciteta, što je bilo dozvoljeno. Mi smo bili ,,ful” permanentno.
Volim da radim savremene predstave, kao što smo sad radili, o onome s čime mi živimo, jer, jeste teatar ogledalo aktuelnog društva. Naravno, volim i klasike, ali smatram da je neophodno raditi istraživanje o onome što mi s očima vidimo. Mi radimo zajedno – glumci, dramaturg i režiser i onda stvaramo nešto što je ponuđeno publici da oni dožive katarzu, da preko tih njihovih problema pređu, a ne nekih koji su stvarno daleko nazad.
Naravno, kao i svaki glumac, ako budem dobro postarao, mislim da sad sam prestar za Hamleta, ali bih Šekspirov lik volio da igram – kralja Lira ili nešto tako.
Bojana Radonjić
Foto: B. Šekularac