,,Molim te, odmah dođi kod mene da popijemo kafu. Da ti pričam šta mi se dogodilo!”, još uvijek se sjećam njenog usplahirenog glasa kada me je prije par godina pozvala telefonom.
Odem brzo, pitajući se usput gdje gori. S vrata kreće s monolozima, u kojima sam očigledno samo slušalac, da ne bi baš pričala sama sa sobom.
– Molim te, zamisli, zvali me juče iz škole mog sina. Da odmah dođem, kažu neki problem.
Pali cigaretu.
– Odem ja tamo, kad dočeka me razredna, kaže vaš sin je izvršio nasilje nad drugom iz odjeljenja! Ja da se onesvijestim! Kažem joj to mora da je neka greška. Pa moj sin to nikad ne bi, ma obje ruke u vatru ću da stavim. Ona tjera po svom. Kaže, moj sin i još dva dječaka maltretirali bolesnog druga iz odjeljenja, skinuli mu pantalone na velikom odmoru.
Izbacuje zvučno dim, vidno iznervirana.
– Ja tu napadnem razrednu, kažem joj da ću sa direktorom da razgovaram ako mi i dalje bude maltretirala dijete. Ej, bre, pa to je moj sin! Pa valjda ja znam! Džaba vam, gospođo, kaže razredna, sve su priznali. Ma ko priznao, šta ste mu radili, jadno moje dijete! Dođite, kaže, sjutra opet u školu da budete prisutni kad bude davao izjavu inspektoru policije i da porazgovaramo svi zajedno sa psihologom!
Odjednom postaje veoma crvena u licu.
– Skočim ja tu: ko bre da razgovara sa policijom?! Pa je l’ moje dijete kriminalac?! I sa kakvim bre psihologom?! Sad je još znači i lud?! Ma svašta sam joj rekla, ne znam kako me hitna pomoć nije odnijela.
Poče da plače.
– Dođem ja kući i pitam sina šta to bi u školi. On kaže: kevo, nisam ništa kriv. Taj bolesni nas stalno nešto gleda, a ja nisam ništa radio nego Aleksa i Nikola. I još me nagovarali da mu i ja skidam pantalone, al’ ja nisam htio, samo sam stajao pored. Eto, uvijek ja ispadnem kriv, pa znaš da me razredna mrzi!
Uzdahnu duboko.
– Eh, sine moj, mislim se ja, znam ja dobro da te razredna mrzi. I sve samo zato što zna da sam se prošle godine razvela od muža. Ja, glupača, otišla to da kažem, da mu se malo progleda kroz prste pri ocjenjivanju, a oni ti onda svi po njemu! Te ne uči, te svađa se sa nastavnicima, te tuče drugu djecu! Pa zato sam i rekla, da se pripazi na njega, a ne o svemu ja da brinem… Eh, jadno moje dijete…
Zasuzi malo.
– Odem sjutra, napadnem i inspektora, rekoh jurite vi kriminalce, one prave, pustite vi djecu, oni se posvađaju pa se sjutra opet druže. Al’ dobar neki čovjek, kaže mi: gospođo, verujte mi da ni ja ne znam šta sa djecom radim, al’ moram, sad je neki projekat nasilje po školama, pa moramo, šta ćemo. I psihologu kažem svašta, pa rekla sam da je dijete razvedenih roditelja, šta sad odmah sve na njega. Ona me samo gleda, glupa guska. I nešto piše, piše, pola knjige napisa. Sin moj ćuti, zna da će majka sve da sredi. Nego šta, ja sam bre žena zmaj.
Uze vazduh.
– E onda naribah razrednu. Zar ja da brinem još i o dečjim koškanjima po školi, ko da mi je malo mojih problema. I ona me samo gleda. Šta će, mislim se ja, to je sigurno roditelji tog malog podgovorili pa mora. Podviknuh i njima. Vidim ih stoje sa strane. Rekoh im: šta tu plačete i prenemažete se, ako vam dete nije sposobno da se sa ostalima druži, vodite ga kući, pa ga tamo čuvajte, a ne moj sin da vam bude kriv.
Zapali novu cigaretu.
– A kući rekoh ovom mom: više da te nisam vidjela da se družiš sa ona dva propaliteta. To nije tvoje društvo. Vidiš da te na svašta nagovaraju, a ti si dobar na mene i svi mogu da te tjeraju svašta da radiš. I nemoj da me ljubiš. Ovo što si me brukao po školi da me vrijeđa tvoja razredna i onaj psiholog što je progutala motku, to me mnogo zaboljelo. Nego sam ja fina, pa im nisam svašta rekla kako su zaslužile. A ti odsad pamet u glavu i nemoj da opet nagrabusiš ni kriv ni dužan. I da učiš, kažem mu ja.
Uzdahnu i zavali se u fotelju.
– Eto, samohrana majka svašta mora da trpi. Malo mi je bilo što sam onog magarca od muža preživjela, što nas je tukao, što nam je prijetio, pa ni sada ne mogu da budem mirna. Kaže psiholog, to vam je sin u kući gledao pa taj model ponašanja primenjuje na svijet oko sebe. Ma kad je nisam mlatnula! Ona će meni za mog sina da je nasilnik. Đubre jedno, može sa svojom diplomom da se obriše. Ma ne dam ja na svog sina, bre, ne dam!!!
Gledam sinoć na vijestima, uhapsili joj sina, izbo nožem navijača u tuči poslije utakmice. Kažu, poznat je i po prodaji narkotika i nasilničkom ponašanju. Gre’ota, mora da ga je neko podgovorio, a baš je obećavao…
Izvor: jelenadilber.wordpress.com