MAGAZIN PREPORUKA
STO DVADESET GODINA OD SMRTI JOVANA JOVANOVIĆA ZMAJA: Pjesnik s dušom
Foto: asocijacija.com
Ala je lep
ovaj svet,
onde potok,
ovde cvet,
tamo njiva,
ovde sad,
eno Sunce,
evo hlad!
Tamo Dunav,
zlata pun,
onde trava,
ovde žbun,
slavuj pesmom
ljulja lug.
Ja ga slušam
i moj drug.
Pjesme Jovana Jovanovića Zmaja obilježila su mnoga djetinjstva.
Danas se obilježava 120 godina od njegove smrti. Preminuo je 14. juna 1904. godine u Sremskoj Kamenici. Imao je 70 godina.
Điha, điha četiri noge
sve četiri krute.
Điha , điha mi idemo
na daleke pute.
Sedlo mi je od marame,
uzde od kanapa,
a bič mi je od očevog
prebijenog štapa.
Hajde rago što si lenja
zar te nije sram,
ako nećeš ti da ideš
ja ću cupkat sam.
Tu je i jedan Laza, materina maza.
Ima dete u selu,
ime mu je Laza,
al ga zovu drukčije
materina maza.
Kada sva deca ustanu,
on i onda spava,
kad mu kažu Ustani!
Njega boli glava”.
Kad ustane, ne ume
da se sam obuče,
ne sme da se umije,
ište vode vruće.
Kad ga žulji cipela,
on cipelu tuče,
tad ga ruka zaboli,
pa onda jauče.
Kad mu dadu jabuku,
on bi hteo šljiva,
kad mu pruže pogaču,
onda bi koljiva.
Kad se malo ogrebe,
plače i zapeva
,,Jao, jao, pomagaj
izaće mi creva!”
Kad je suvo, zamesi
blata pa se kalja,
kad ga mati pokara,
legne pa se valja.
Kad mu uspu tarane,
on bi jeo riba,
kad se riba najede,
tad ga ,,boli tiba”.
Pa ga zato ne zovu
po imenu Laza,
već jadno, žalosno
materina maza.
Čika Jova Zmaj pisao je i o jednoj Pačjoj školi.
Jeste l čuli, kumo,
verujte, bez šale,
otvara se škola
za pačiće male.
Tako je i bilo,
verujte, bez šale,
otvorila s škola
za pačiće male.
Svi pačići došli,
na skamijam stoje
stari patak metno
naočari svoje.
Sve ih je upiso
u katalog, male,
pa ih je prozivo,
verujte, bez šale.
Pa se onda šeto
s ozbiljnošću krutom
učio ih, učio,
i knjigom i prutom.
Učio ih, učio
od srede do petka,
al se nisu odmakli
dalje od početka.
Nije bilo uspeha
učiteljskom trudu,
cela muka njegova
ostade zaludu.
Ništa više ne nauči
pačurlija ta,
nego što je i pre znala
Ga, ga, ga, ga, ga..
I o jednom ,,Zeki iz jendeka”.
Skoči zeka iz jendeka,
pa po snegu lako prti
za njim skoči drugi, treći,
a za trećim i četvrti.
Po ćilimu belom skaču
jedan drugom na krkaču
premetnu se preko njuške,
valjaju se poledjuške.
Gurkaju se u tom trku,
ćuškaju se u tom huku
ko ih gleda ne mož znati,
igraju l se il se tuku.
Gledao ih lovac stari,
pucati mu beše žao,
uze listak knjige bele,
pa je zeke nacrtao.
Zeka, zeka iz jendeka,
danaske si srećan bio!
Danas ti je – dece radi –
stari lovac oprostio.
I o jednoj žabi koja, zamislite, djeco, čita novine.
Sedi žaba sama
na listu lokvanja,
od žarkoga sunca
štitom se zaklanja
Da novine čita
to vam slika kaže
al’ ne mož’ da nađe
što joj oči traže.
Znate već o čemu
žabe brigu vode:
hoće li se skoro
odseliti rode.
Taši, taši
Taši, taši, tanana,
evo jedna grana,
a na grani jabuka
kao molovana.
Doleteše ptičica,
ljuljnuše se grana,
otpadnuše jabuka,
dignuše je Ana.
Taši, moja, pa moja,
nosi deda šeboja,
na šeboju šara,
to je bubamara.
Bubamara lepeta,
ne boji se deteta,
na ruku mu sleta
sa šeboja cveta.
Taši, rode, pa rode,
kurjak bere jagode,
kad nabere dosta,
moliše ga Kosta,
da ih sve ne pomlavi,
da i Nasti ostavi,
a kurjak ce kaz'ti:
,,Kako ne bih Nasti!”
Taši, taši, malena,
suknja ti je šarena,
košuljica bela,
kuma ti je donela,
kosa ti je plava,
pametna ti glava,
a ustašca zameđana
uvek nasmejana.
Taši, bela, debela
sva su deca vesela,
doneo im čika,
iz šume lešnika.
Jela bi i Ljuba,
ali nema zuba,
zato joj je seka
uzvarila mleka.
Taši, taši moje luče,
ide baba po unuče,
iz daleka prstom pruža
eno moja Ruža!
Taši, taši, Ružice,
neka bride ručice,
znaš da voli baba Jela
kad su deca vesela.
Taši, taši, Cveto,
moje čedo peto,
imaš četer brate,
svi pitaju za te.
Jedan pita Kamo je?
Drugi veli Tamo je!
Treći traži Cvetu
po belome svetu,
a četvrti nadje milu
na majčinom krilu.
Kroz pjesmu je djecu učio pravim vrijednostima.
Ćuran i Vrabac
Po dvorištu ćuran šeće,
vazdan pućka i blebeće,
glavom vije, širi rep,
misli: Bože, al’ sam lep!
Sve se širi, sve se meri,
kinđuri se, kočoperi,
ali jedno
zlo ga jedi,
što ga niko,
al’ baš niko,
i ne gledi;
psi prolaze,
al’ ne haju,
neće da ga
ni zalaju!
Samo jedan vrabac kleti
sa tarabe dole sleti
pored ćurka naduvena
da mu natre pod nos rena!
Poče pred njim skakutati
pa mu poče cvrkutati
,,Zalud, striče, duvaš, devaš,
ne izduva čega nemaš!
Lepši soko nego vrana,
lepši paun od ćurana!”
Razljuti se ćuran ludi
pa još više širi grudi,
poče krestom klimatati,
kril'ma biti, ziparati!
A vrabac se samo smije
pa mu veli ko i prije
,,Lepši soko nego vrana,
lepši paun od ćurana!”
A naš ćuran šta da radi?
Sve se većma goropadi,
p’ onda ode da ne gledi
toga vrapca što ga jedi.
Opet pućka i blebeće,
digne glavu pa se šeće
sve se širi, sve se meri,
kinđuri se, kočoperi,
al’ badava,
jer ga svako ismejava.
A što rek'o vrabac čili,
već su i psi naučili
pa sad laju sa svih strana
,,Lepši paun od ćurana!”
Prekomernost
Jedna kap bi mleka
muvi dosta bila,
u njojzi se nikad
ne bi udavila.
Al lakome muve
najradije sunu
u more od mleka,
u muzlicu punu.
Ti, što nemaš mere
u svom mladom veku,
gledni muvu što se
udavi u mleku.
Da i mleko škodi,
ko bi reći mogo!
Al otrov je, veruj,
sve što god je mnogo.
Pisao je Zmaj i o ,,Pesmi o pesmi”
Gde je bola gde je jada
pesma blaži,
Gde se klone gde se pada
pesma snaži,
Gde su ljudi dobre ćudi
pesma se ori,
Što ne možeš drukčije reći
pesma zbori.
Gde utehe nema druge
pesma stiže,
A gde sumnja sve obori
pesma diže.
Eno majke kod kolevke
čeda tija,
Čedo spava
a majka ga
pesmom njija..
Pesma miri
lepše nego cveće majsko,
A što pesma čedu želi
to je rajsko.
Bio je čika Jova ljekar, pa je djeci kroz pjesme prenosio i poruke o, u ovom slučaju, koliko je važna higijena.
Prljave ruke
Pre i posle jela treba ruke prati,
nemoj da te na to opominje mati.
Prljavim rukama, zagadi se jelo,
pa se tako bolest unese u telo.
Jovan Jovanović Zmaj imao je veliku ljubav, suprugu Eufrosinu, koju je odmilošte zvao Ruža. Posvetio joj je zbirku pjesama ,,Đulići”, jer đul na turskom jeziku znači ruža.
Nakon nemilih događaja u životu, gdje gubi četvoro od petoro djece (Mirko je imao tri godine, Tijana tri mjeseca, Sava sedam dana, dok je Jug umro na rođenju), a potom mu od boli za njima umire i Ruža, Jovanović piše zbirku ,,Đulići uveoci”.
Evo nešto i o tome kako je čika Jova dobio nadimak Zmaj.
U biografiji piše da su ga, zbog niskog rasta zvali Kiš Janoš, što na mađarskom jeziku znači ,,mali Jovan”.
Godine 1864. pokrenuo je satirični list koji se zvao ,,Zmaj”, što je zapravo igra riječi, jer ,,Zmaj” je ,,3. maj”, kada se pročita na ćirilici (3maj).
Jovan Jovanović Zmaj bio je pravi zmaj i pjesnik s dušom.
B.R.
