Imam 71 godinu i borim se, radim, ne dam se. Da sam kod kuće i da ne radim, drugi dan u podne bih bila mrtva – priča Milojka Drobnjak iz Vranića koja prodaje voće i povrće na pijaci u Bazaru.
Nije zadovoljna uslovima rada na pijaci. Žali se što nije klimatizovano. Naporno im je, kaže onda, i ljeti i zimi.
-Propada roba, velika količina se baca. Nema se kome prodati, narod pošao na odmore – navodi ona.
Kaže da se u Titovo vrijeme bolje živjelo i da su ljudi bili srećniji. Ponosna je na to što je sa suprugom izgradila kuću, bez ikakve pomoći, kredita… Sve su završili od svog rada.
-Danas omladina neće da radi. Više voli da bude na Fejsbuku po čitav dan, nego nešto korisno da uradi. Niko ne voli motiku, draga moja, šta da ti kažem. Kuća treba da se renovira. Trudim se, radim. Malo mogu da pomognem drugima, voljela bih više da mogu – kaže Milojka Drobnjak.
Uslužuje mušterije i, uz osmijeh, komentariše kako malo slabije čuje.
-Mladi moraju da rade, da nikada ne dozvole da nemaju, makar osnovno. Moraju da rade i sve da imaju devet fakulteta. Krivi su roditelji što ne rade. Previše se štite. Vukli smo na leđa koliko se može. Više se ne može. Bolje i da rade nego na Fejsbuku da budu. To bih ukinula. U naše vrijeme nije bilo telefona – rekla je ona.
Sigurna je da su telefoni iskvarili ljude sto posto.
-Jesu. Niko nikoga ne vidi. Velika je mržnja u narodu. Niko nikoga ne voli, da čuje, da ga vidi. Ne mogu da se pomirim sa ovim vremenom što je. Nikako se ne mirim. Tako je kako je. Oćemo u Evropu, a nijesmo stigli ni do Vezirovog mosta – rekla je ona.
Mn.M.