Vina Pesic
DRUŠTVO SLAJDER

INTELIGENCIJA:  Jesu li današnja djeca pametnija od ranijih generacija?

5.09.2020. u 15:36

 
U dijelu javnosti često su podijeljena mišljenja jesu li djeca danas 
inteligentnija u odnosu na ranije generacije. Suprotstavljene strane se 
sukobljavaju na društvenim mrežama tako što jedna tvrdi da su ranije 
društvene igre i boravak u prirodi uspješno razvijale pamet kod djece, 
dok njihovi oponenti odgovaraju da to baš nije tako i da je savremena 
tehnologija itekako od velike pomoći. 
Ko je pametan? 
Pravi odgovor na ovo pitanje mogu dati jedino stručnjaci koji prate i 
ocjenjuju razvoj inteligencije u našoj državi. Razgovarali smo sa predsjednikom 
Mense u Crnoj Gori Markom Lakićem. 
On predstavlja međunarodnu organizaciju u našoj državi koja okuplja 
članove sa jednim uslovom- da rezultat na standardizovanom IQ 
testu, odnosno koeficijent inteligencije bude 131 ili više po 
Vekslerovoj skali, odnosno 148 po Bineovoj. Ovo predstavlja 
minimalni IQ njihovih članova, dok maksimalni IQ je nemoguće 
izračunati, a samim tim ni prosječan. 
Djeca mlađa od 16 godine ne mogu raditi njihove testove,  te 
podsjeća da su u junu testirali skoro 400 kandidata, a uslov za 
članstvo u ovoj organizaciji je zadovoljilo 99 kandidata. Među njima 
 je i najmlađi član od 16 godina.  
 
–Da li su djeca inteligentnija nego ranije? Usudiću se da kažem da 
nisu, naprotiv – kaže Lakić. 
Objašnjava da veliki broj djece danas ne razvija sve funkcije mozga, 
kao što su to ranije radila.  Djeca danas, prema njegovim riječima, na 
žalost, veliki dio svog vremena provode pored televizora i 
video/kompjuterskih igrica što definitivno dovodi do smanjene 
motorike, a samim tim i psihofizičkog razvoja. 
Pojedni stručnjaci su stava da na inteligenciju naslijeđe utiče 20 posto, 
a na ostatak sredina, a Lakić ističe da je saglasan sa tim, ali da se ne 
smije usuditi da se izjašnjava u procentima. 
– Istraživanja koja se sprovode posljednjih godina, možda sada već i 
decenija, ukazuju na to da je broj neurona nasljedan, dok na 
ineligenciju kod osoba utiče broj sinapsi – veze između neurona. 
Sinapse se razvijaju od samog rođenja i to je ono što čini veći 
procenat koji utiče na inteligenciju. Najveći broj sinapsi se razvije u 
 veoma ranom uzrastu do pete, odnosno sedme godine i to je period 
kada sa djetetom mora puno da se radi – poručio je on. 
Dodaje da je nekadašnji način života uticao da se djeca pravilno 
razvijaju, odnosno da razvijaju svoje sinapse.  
Odlazak na selo kod djede i babe 
–Kada ovo kažem, mislim na odrastanje u prirodi, na selu, igranje 
nekih igrica koje su danas zaboravljene ili se baš rijetko igraju. Danas 
većina roditelja radi jedan ili više poslova. Nemaju vremena za djecu. 
Na žalost, danas je sve manje i baka i deki koji žive na selu i kod 
kojih djeca mogu da se razvijaju u prirodnijim uslovima. U 
nedostatku vremena za rad i provođenje vremena sa djecom, roditelji 
pribjegavaju ,,kupovanju dječije pažnje” raznim TV programima ili 
video/komjuterskim igricama. Bitno je samo da je dijete mirno, da 
sjedi kod kuće ,,da mu se nešto ne desi” i da ne smeta po kući – kaže 
on. 
Koje aktivnosti poboljšavaju inteligenciju? 
Upitan na koji način roditelji mogu da poboljšaju inteligenciju kod 
 djeteta, Lakić kaže da treba što više vremena dijete da provede u 
prirodi.
–Prilikom razvoja djeteta treba koristiti što manje moderna pomagala 
da bi se djeci olakšale razne stvari, a što više dopustiti djeci da do 
cilja dođu težim, ali prirodnim putem. Uvoditi što više igrica koje 
uključuju i fizičke i logičke zahtjeve – istakao je on.  
Komentarišući je li koeficijent inteligencije apsolutni odraz 
inteligencije, Lakić kaže da je koeficijent bazične inteligencije IQ 
odraz osnovne inteligencije, te da osoba koja ima visok IQ ima 
predispozicije da ima visoke i ostale vrste inteligencije. 
– Što ne mora uvijek da bude pravilo.Visok IQ govori da neka osoba 
ima veliki potencijal, ali to ne znači da će ta osoba taj potencijal i 
iskoristiti na pravi način – naveo je on. 
Odgovarajući na pitanje da li Mensa ima program/edukacije koji utiču 
na razvoj inteligencije (sinapsi) kod djece, Lakić ističe da ogranak 
ove organizacija koji se bavi edukacijom (SIG za edukaciju) trenutno 
sprovodi jedan pilot projekat sa djecom članova i prijatelja članova. 
Program se, kaže on, najviše bazira na igru i kroz igru rješavanje 
fizičkih i logičkih prepreka i zadataka.  
–Kao informatičar, bih, takođe, napomenuo da su u posljednje vrijeme 
sve češće škole informatike za djecu. Pustite djecu da se fizički 
razvijaju, ne vežite ih za stolice, biće vremena da se vežu za stolice i 
bave informatikom i ostalim naukama. Zna se kada je vrijeme za 
djetinjstvo i igranje, kada za osnovno, srednje i dalja obrazovanja. 
Nemojmo sa komjuterima djeci da ukrademo djetinjstvo – poručio je 
Lakić. 
Enigma
 
A kako sve to izgleda iz ugla psihologa koji svakodnevno radi sa 
djecom? Psihološkinja Radmila Stupar-Đurišić kaže za naš portal da  
,, u najkraćem objašnjenju, razumljivom i laičkoj javnosti, inteligencija znači  
snalaženje u novonastalim situacijama”. 
-Pod ovakvim  snalaženjem 
se misli na postupanje osoba  kada  imaju nedovoljno podataka ili 
nemaju podataka uopšte, a našli su način da uspješno riješe 
problemski zadatak. I laička i stručna javnost želi da vjeruje da je 
svaka nova generacija bolja spretnija i snalažljvija od prethodne – 
kaže ona. 
Dodaje da su brojna istraživanja koja pokušavaju da utvrde tačnost 
ovog vjerovanja ili, bolje reći, stremljenja. 
– Postojanja različitih zaključaka potvrđuje jedino da ne znamo tačno 
šta se dešava sa novijim naraštajima. Imamo samo teorije i naučnike, 
teoretičare i praktičare koji zastupaju te različite teorije. Ono što ja 
vidim, a ja sam čovek iz prakse,  je da današnja djeca imaju slabiju 
pažnju i manju koncentraciju, da imaju slabiju retoriku i da su manje 
tjelesno pokretna. Ovo je mišljenje zasnovano na tome kada uporedim 
bilješke i radne zadatke djece prije 20 godina i ove u posljednjih 
nekoliko  godina – precizirala je ona.  
Bježe od zamaranja 
Stupar Đurišić dodaje da lavirinte, sakrivene predmete, slagalice i 
 pitalice djeca rješavaju sporije i neuspješnije. Ističe da svaki zadatak 
koji zahtijeva duže promišljanje, kreativnost i asocijativno mišljenje 
bivaju prekinuti negodovanjem i odustajanjem. 
–Ne mogu se oduprijeti utisku da to nije zato što su manje 
inteligentna. Često na testovima inteligencije ne pokazuju neki pad ili 
umanjenost u odnosu na očekivano. Ponekad radim  i upoređivanje sa 
roditeljskom inteligencijom i nijesam nailazila na neki značajniji 
podatak koji bi potvrdio da su manje ili više inteligentni od roditelja. 
Naravno, ja nemam hiljade ispitanika da bi moja promatranja i 
zaključci bili naučno mnogo vrednovani, ali imam svoja mišljenja i 
opservacije koje kroz prizmu praćenja istraživanja naučnika iz 
evropskih instituta iznosim u javnosti kada sam upitana – rekla je ona. 
Smatra da slabija učinkovitost u onim djelovima intelektualnog 
reagovanja nije posljedica genetike, nego posljedica okoline u kojoj 
rastu.  
– Mislim da je problem, ne u inteligenciji koja je najvjerovatnije ista 
kao i kod prethodnih generacija, nego u nama odraslima koji im 
dajemo zadatke koje moderno doba ne treba, pa tako i oni nemaju 
razvijanu svijest da im takve vještine trebaju te ih i ne razvijaju – 
rekla je ona. 
Ističe da pripada onoj naučnoj struji koja podržava pokret i pripadanje 
prirodi. 
– Ako sam u krivu, svojim radom nanosim štetu potomstvu koje se 
 priprema da nepomično, satima bude u stanju da vrši izbore i odabire 
na osnovu informacija koje je dobilo kanalima virtuelnog prenosa.  
Pripadam onoj grupi praktičara koja vjeruje u instinkt i intuiciju. 
Smatram da je osjećaj dosade i nezadovoljstva praćen emotivnim 
bolom najproduktivniji segment ljudskog djelovanja i da nikako ne 
smije biti riješen kratkoročnim zabavnim sadržajuma koji omamljuju 
i uvode u površne osjećaje zadovoljstva – rekla je ona. 
Dodaje da možda nije u pravu, te da je ,,možda budućnost 
homosapijensa u statičnom, besprirodnom kontaktu sa informacijama 
uz minimalnu emocionalnu spontanost i sadržajnost”. 
– Možda mi danas mjerimo inteligenciju pogrešnim zadacima ili 
možda mi mjerimo nešto što za budućnost nije ni potrebno, pa 
mislimo da naša djeca nijesu  naprednija, spretnija  i sposobnija. 
Možda su naša djeca sposobnija od nas, jer se ona ne spremaju za naš 
svijet nego za njihov.  Možda podsticaji i podražaju nijesu u prirodi 
nego u tehnologiji.  Možda nas priroda više neće, a mi to ne vidimo 
dok naša djeca, jer su superiornija od nas, to znaju i spremaju se – 
precizirala je Stupar Đurišić. 
Dodaje da, možda, mi odrasli ne vidimo na pravi način smjernice i 
putokaze  gdje je napredak.  
Nedostatak empatije 
– Ja, koja dominantno  u susretima  grlim ljude i djecu, često ih 
motivišem na zajedničke aktivnosti  koje uključuju  fizički kontakt,  
 mjesecima sam  udaljena dva metra od njih i  nosim  vizir i masku a 
djeca  me radosno opisuju: Minja ti si sad kao neki svemirac. Možda 
sam i ja slijepa pored očiju i  radim sa djecom svaki dan čuvajući  
testovne  materijale iz prošlog vijeka  i pokušavajući da  
svoju nespremnost na adaptaciju pravdam njihovim navodnim  
manjkavostima. Možda trebam više bodovati odgovor na pitanje – da 
li bi pomogao drugaru u nevolji – djete kaže: ,,A baš me briga što je tu 
kad je debil.  Meni je važno da ja ne izvisim” – rekla je ona.   
Imaju, kako navodi, mladi neki novi svijet, a da li je on bolji, da li je 
to napredak – možda jeste.  
–Ali, to je samo-  možda. Kao i mnoge stvari i pojave  u savremenom 
dobu, nažalost.  Mnogo nam je toga, ipak, samo- možda – zaključuje 
Stupar –Đurišić.
 N.Đ.