DRUŠTVO PREPORUKA

MOGU LI STRADALI POSTATI VIŠE ŽRTVE: Zašto ljudi fotografišu mjesta saobraćajne nesreće?

Policija vrši uviđaj u Birmingemu na mjestu nesreće u kojoj je stradalo šestoro osoba – gdje su, svega nekoliko sati prije toga, prolaznici snimali fotografije nastradalih (Foto: Getty Images)

Fatalne nesreće i katastrofe, nažalost, nisu ništa novo. Novo je to što ljudi, kad naiđu na neku takvu scenu, vade pametne telefone da bi fotografisali mrtve. Ti ljudi zbog toga mogu da izgube posao, reputaciju i slobodu. Šta ih onda nagoni na to?

Krajem novembra, jedan policajac je dobio otkaz zato što je kolegama pokazivao snimak posledica fatalnog sudara između motocikla i kamiona.

Endrju Peri je prebacio snimak sa svoje tjelesne kamere na mobilni telefon i pustio ga kolegama, koje su ga potom prijavile šefovima.

Stafordširska policija saopštila je da njegova djela predstavljaju “nepoštovanje” i da je iznevjerio “odgovornost” koju je imao prema nastradalima.

Čovjek bi očekivao više od jednog policajca, ali ovakvi slučajevi nijesu neuobičajeni. Sličnih incidenata bilo je pregršt prošle godine, mada je u njima policija češće kritikovala javnost nego nekog od svojih pripadnika.

PA Porodica jednog od stradalih u sudaru u Birmingemu izjavila je da je slika koju su snimili prolaznici oduzela dostojanstvo preminulima

U avgustu je jedna tridesetogodišnja žena stradala u saobraćajnoj nesreći u Derbiširu. Ovaj put ne samo da su fotografije snimljene, već su i postavljene na Fejsbuk.

Isto se desilo sa fotografijama prolaznika koji su snimili nesreću sa šestoro nastradalih u Birmingemu prije nešto više od godinu dana. I ove fotografije su završile na društvenim mrežama.

Posle istrage sprovedene u maju, porodica jedne od žrtava kritikovala je odgovorne za nastanak tih slika, rekavši da su oni izgubili ljudskost i da su mrtvima oduzeli dostojanstvo.

Jesu li zaista izgubili ljudskost? Je li im nedostajao neki filter; jesu li izgubili moralni kompas? I mogu li mrtvi, kad se fotografišu, postati žrtve više nego što su to bili u okolnostima u kojima su izgubili živote?

Reuters – Da li je snimanje fotografija nastradalih u Grenfel Taueru „nepromišljen” čin?

Doktor Lasana Haris, vanredni profesor eksperimentalne psihologije na Univerzitetu londonskog koledža, istražuje ponašanje ljudi na scenama nesreće.

On ima teoriju zašto ljudi potežu telefone – ne radi se toliko o tome šta im prolazi kroz glavu, koliko o tome šta im ne prolazi.

-Živimo u društvu u kojem ljudi redovno fotografišu telefonom; to je normativno ponašanje.

Doktor Haris misli da je snimanje mrtvih ili povrijeđenih u skladu s tim „nepromišljeno” – ljudi telefone vade automatski, zbog scena koje su „dobre, loše ili neutralne”.

Ali mogu li se takve radnje objasniti baš tako lako?

Getty Images /”Živimo u društvu u kojem je ljudi redovno fotografišu telefonom; to je normativno ponašanje”

Omega Mvaikambo je snimio fotografiju tijela izvučenog iz jedne od najslavnijih britanskih katastrofa – požara u Grenfel Taueru.

Njegovo objašnjenje za BBC Njuznajt čini se da potkrepljuje upravo tu vrstu nepromišljenosti koju proučava doktor Haris.

Koristeći ajped, on je iz daljine počeo da fotografiše leš umotan u najlon u dvorištu obližnjeg stana. Potom je podigao pokrov da bi napravio nekoliko slika izbliza.

On kaže da ne može da objasni takvo ponašanje. Mvaikambo je potom te slike okačio na Fejsbuk.

-Sam Bog zna šta mi je tada prolazilo kroz glavu. To se prosto desilo. Nema objašnjenja. Zašto bi bilo ko uradio takvo nešto?

Na slikama mjesta saobraćajne nesreće koje snime profesionalni fotografi za potrebe vijesti rijetko mogu da se vide tijela, mada emiteri povremeno odluče da prikažu mrtve u kontekstu neke vijesti. Te reportaže emituju se uz prethodno upozorenje, a prikazane slike su kratke i veoma rijetko eksplicitne.

Ako medijske kuće potom podijele te reportaže na društvenim mrežama, ti tvitovi i postovi ne sadrže nikakve slike. To je u velikom kontrastu u odnosu na ljude koji privatno na internetu dijele slike surovih prizora otvoreno i napadno, ne ostavljajući onima koji nalete na njih izbor da li će ih vidjeti.

Doktor Haris smatra da je ta vrsta dijeljenja – u društvu u kom je tehnologija sveprisutna – još jedan nepromišljeni čin. -Često samo djelamo na autopilotu i ne razmišljamo – i zbog toga to ne djeluje intruzivno onima koji to rade.

Predstava o privatnosti prilično je jasna kategorija, ali taj koncept postaje relativno maglovit kad se primijeni na fotografije snimljene posle nečije smrti. Može li se reći da je lešu narušena njegova privatnost?

UK NIP/Omega Mvaikambo je kasnije izjavio za BBC Njuznajt da nema objašnjenja za svoje postupke

Slovo zakona po ovom pitanju je prosto – njega zanima zaštita javnosti od onoga što djeluje neprimjereno, prije nego zaštita preminulih. A to znači da iako fotografije same po sebi nijesu zabranjene, dijeljenje uznemirujućeg sadržaja bi moglo da bude.

Zakonu se ne dopada kad se neprimjerenost ukrsti sa širenjem istog. U slučaju Mvaikamboa, on je osuđen na tri mjeseca zatvora nakon što se izjasnio krivim za kršenje Zakona o komunikaciji iz 2003. godine postavljanjem uvredljivih slika na društvene mreže. Prva tačka optužnice odnosila se na dvije fotografije i video snimak vreće za tijela, a druga na pet fotografija osobe u njoj.

U slučaju saobraćajne nesreće u Derbiširu, policija je uhapsila osumnjičenog za prekršaje prema srodnom Zakonu o zlonamjernoj komunikaciji, mada optužnica tada nije podignuta. Policajac Peri – čiji postupci nisu sadržali komponentu društvenih mreža – osuđen je za zloupotrebu javnog položaja, za šta je dobio uslovnu dvanaestomjesečnu zatvorsku kaznu.

BBC/Doktor Lasana Haris smatra da ljudi telefone potežu automatski, zbog prizora koji su „dobri, loši ili neutralni”

Ali da li bi „nepromišljeni” fotograf mogao da ima objašnjenje za dijeljenje takvih slika?

-Kad biste pritisnuli ljude, mislim da bi vam rekli da su željeli da pomognu – kaže doktor Haris -Znamo da ako nešto izađe u javnost, to ima moć da promijeni mišljenje, i tako bi neki ljudi mogli da pomisle kako oni ispunjavaju taj cilj.

Ali neko bi mogao da ustvrdi kako je to upravo suprotno od pomaganja, jer snimanje u trenutku krize nema veze za praktičnom podrškom. Štaviše, ističe doktor Haris, to je odsustvo intervencije -Manje je vjerovatno da ćete biti od koristi ako se igrate sa telefonom.

On smatra da tu problem počinje da se ukršta sa takozvanim efektom prolaznika – što je naziv za incidente kada grupa ljudi ignoriše osobu kojoj je potrebna pomoć, zato što, kažu psiholozi, zazire od osude moguće intervencije drugih prolaznika.

Prema toj teoriji, ljudi pretpostavljaju da ako niko drugi ništa ne preduzme, onda za tim nije ni bilo potrebe. A kad se oslanja na reakciju jedni drugih, što je masa veća, veće su šanse da ništa neće biti preduzeto.

Ovi elementi kao da su prisutni u incidentu “avionskog bijesa” na letu Rajanera iz oktobra. Jedan putnik vrijeđao je drugog na rasnoj osnovi u svađi oko sjedišta – koju je snimio i na Fejsbuk okačio saputnik Dejvid Lorens, rekavši da su ostali posmatrači bili „zamrznuti”.

Na snimku se vidi kako neki čovek na kraju ipak nešto preduzima. Ali Lorens sugeriše da je njegov pasivniji pristup takođe bio od koristi – njegov post je postao viralan i tako je on pomogao da „svijet sazna” za priču žrtve.

-Da sam se lično umiješao, ne vjerujem da biste gledali snimak koji sam napravio – rekao je on.

Od takvog snimanja može biti koristi čak i u realnom vremenu, smatra Džeki Zamuto, projektna menadžerka bruklinskog Vitnesa.

Ova organizacija uči ljude kako da prave video snimke na telefonu kako bi zabilježili neku nepravdu. Ona je za emisiju Digitalni čovjek na BBC-jevom Radiju 4 rekla da samim snimanjem, i kad ljudi primijete da se nešto snima, napetost može da se umanji a napadi deeskaliraju, uprkos izostanku fizičke intervencije.

Ali može li to da pomogne u saobraćajnoj nesreći u kojoj je neko ozbiljno povređen ili mu se desilo nešto još gore? Teško je zamisliti da posmatrači mogu da pomognu tako što će snimiti ugruvanog i šokiranog policajca posle sudara u Koventriju.

Misleći na teže slučajeve, doktor Haris smatra da fotografija može da pomogne u činu samoobmane onih koji žale zbog toga što su učinili.

-Možete da smislite razna opravdanja – ‘Ja sam samo bilježio šta se dešava’ – da biste sačuvali uvjerenje kako ste vi zapravo dobra osoba – kaže on.

-Pronalazite način da sačuvate moralni identitet. Ali to je naknadna pamet, da biste kasnije opravdali vlastito ponašanje. Još jednom, u datom trenutku, mislim da ti ljudi uopšte ne razmišljaju.

 

Izvor: BBC news

Komentariši