ART SLAJDER

DUŠAN VESIĆ O EKV ZA MNE MAGAZIN: Magi je imala strah u očima, niko nije mogao da izađe na kraj s njim

Foto: Đurađ Šimić

Htjela je knjigu bez laži. Rekla je: Laž je nešto što ne pristaje ,,Ekatarini Velikoj“, sjeća se autor knjige ,,Magi: Kao da je bila nekad“ Dušan Vesić, jedan od najuticajnijih rok novinara Jugoslavije od 1980. do 1990. godine.
Istina je riječ koja će se često pročitati u ovoj knjizi, jer Vesić je ispunio obećanje dato članici EKV-a Margiti Stefanović, napisavši istinu o njoj.
,,Magi: Kao da je bila nekad“ jeste duboko čestita knjiga koja pomjera granice i postavlja nove standarde, ne samo u ovdašnjoj rok literaturi nego i znatno šire i dalje od toga, kaže o knjizi Ivan Ivačković.
Vesić ističe da je ,,istina da duguje Margiti ovu knjigu“ i da ,,ova knjige nije za svakoga, ovo je knjiga za nas, ovo je knjiga za sve naše ljude.“
Mi smo o ovoj inspirativnoj knjizi u jednom beogradskom kafiću razgovarali sa njenim inspirativnim autorom. Crna Gora se često pominje u knjizi, pa smo se dotakli i te teme, a pričali smo o Magi, strahu, EKV i drugim stvarima.
Posljednji koncert EKV na kojem ste bili i Vi održan je u Crnoj Gori. Kako se sjećate tog koncerta i perioda poslije toga?
– Tamo je bio i posljednji Magin koncert, sa onim projektom ,,Gradovi crvene noći“ što je radila. Mislim da je to bilo u Kotoru, juna 2001. Posljednji koncert EKV-a je bio u Budvi. Ja sam bio na tom koncertu u Budvi. To bismo mogli nazvati sticajem okolnosti, a možda i ne. Moja tadašnja djevojka je bila navalila da idemo u Budvu, bio je neki festival šlagera. Ničim izazvana, samo joj se jednostavno išlo. Ja sam se bunio nekoliko dana, onda sam vidio da ne vrijedi da se bunim. Otišli smo u Budvu i tako sam ja bio na tom koncertu. Ni kriv ni dužan. A i sjećam se – poslije su pričali ljudi da je Milan loše izgledao, da je bio žut. Ja se ne sjećam njega takvog. Meni je izgledao onako zgodan, preplanuo, jer je bio došao s Ade Bojane. I eto, ispade posljednji koncert.
A Magin otac je porijeklom iz Crne Gore, iz sela Orje Luke. Ima nekih tragova da je i majka došla iz Crne Gore. Ustvari, svi smo mi došli iz Crne Gore i Hercegovine. Kad se podvuče crta, izgleda da je malo Beograđana koji su odvajkada ovdje.
Koju ste crnogorsku crtu prepoznali kod Magi kao najupečatljiviju i da li Vam je ikad govorila o Crnoj Gori?
– Roditelji njenog oca Slave (prim.a. Slavoljub Stefanović Ravasi) su umrli još prije Drugog svjetskog rata i onda ona, znaš, kad nema babu i djeda, onda nema gdje da ide. Ne znam ko je još bio ostao od tih njenih Crnogoraca tamo. Svi su se raselili. Ona je voljela Crnu Goru, to znam. Znam da je stalno išla, svakog ljeta, najmanje mjesec, tamo je imala puno prijatelja. Sjećam se da se strašno ljutila kad je bio otkazan neki koncert u Podgorici, tadašnjem Titogradu.
Ja sam želio da pričam sa njenim tatom o tome, ali nisam uspio. On je stalno izgledao ljut, stalno zaposlen i onda se nikad nisam usudio.
Uspio sam nekako da rekonstruišem te pretke po očevoj liniji, ali po majčinoj liniji, nažalost, nisam. Oni su, po svemu sudeći, došli iz Crne Gore u neko selo pored Prištine, ali odakle su došli, to nisam uspio da shvatim. Nekako mi se činilo da je cijela ta njena familija po majci imala više crnogorska imena nego što bi to možda bila imena koja su nosila djeca na Kosovu. To je samo moja pretpostavka, koju, nažalost, nisam mogao da razriješim. Pokušavao sam, ali, njena majka nije upisana u knjigu državljana Crne Gore nikada. Nema traga u tim papirima. Mada sam ja preko nekih ljudi čak i to pokušavao. Ali Desanke Nikolić, rođene tad i tad, u selu Kačikola kod Prištine, nema u knjigama Crne Gore.
U radu mi je puno pomogao Željko Milović, rok novinar i pisac iz Bara. Imao je sve tekstove koje je ikad dobio od ,,Ekatarine Velike“, po nekim novinama. Prihvatio je da rasvijetli tu njenu književnu stranu za koju sam ja mislio da treba da uđe u knjigu pošto se dosad za to nije mnogo znalo. Pomogao mi je puno i kod pisanja. Ja napišem nešto, on mi vrati sa porukom ,,Baci to u smeće.“ Ili ,,Radi to ispočetka.“
Uglavnom me je hvalio, ali bilo je nekoliko puta da mi je promijenio način razmišljanja u nekim trenucima i da je to bilo samo na moju korist. On je natjerao Milorada Živojnova da mi pošalje taj veoma važan intervju s Lilikom Petrović, Maginom nastavnicom klavira, jer tu je dio njene porodične priče. Tako da je Milović ekstremno važan. Mislim da nekako nas je ona (Magi) vezala. Ne umijem da objasnim kako, ali, da se nas dvojica nađemo na tom projektu, to je bila njena ideja. Znao sam za njega zato što je napravio onu crnogorsku enciklopediju, ali ga nisam povezivao sa Magi. Nisam znao da je on tako bitna osoba u tim nekim posljednjim godinama njenog života.

Fotografija na naslovnoj strani knjige: Vuk Veličković Vidor

Zanimljivi su  prvi Vaši utisci kada ste vidjeli Magi. Od ,,strašna riba“ do ,,video sam strah u njenim očima“. Da li je ikada nestalo tog straha iz njenih očiju?
– Izgledalo mi je kao da je taj strah samo naučio da živi, da podnosi sebe samu. Ali, to je nekako bio baš strah. Bilo je ljudi koji su primjećivali taj pogled i nazivali ga sjetnim. Ali meni se činilo da tu nema sjete, nego ima straha. Od čega je tačno taj strah bio tad, to ne znam, ali, vjerovatno od svega zajedno. Sjećam se tog pogleda, da, da. On je ostavio upečatljiv utisak. Tu sam ja prelomio da neću da je muvam jer mi se učinilo da ja nisam neko ko bi mogao da izađe na kraj s tim strahom. Na kraju se ispostavilo da niko nije mogao da izađe na kraj s tim strahom.
Svetozar Cvetković je isto, ima u uvodu Vaše knjige taj citat, prvo Magi opisao kao anđela, a onda na kraju kao destruktora … Vi ste  poznavali Magi i Milana…Jesu li oni, možda, bili vizionari ispred svog vremena, a ipak ljudi koji istovremeno ne mogu da podnesu pritisak tog vremena?
– To je svakako tačno jer vi gledate naprijed, a neko vas stalno vuče nazad. Vjerovatno je bilo i još nešto više od toga. Trebalo je da idem na proslavu neke okrugle godišnjice naše maturske večeri i ja sam riješio da ne idem. Kad god sam prije išao, niko ne priča ni o čemu, samo se vraćaju u prošlost. Stalno ti vraćaju neki teret prošlosti koji si uspio da skineš i da ga ostaviš negdje usput u nekom kontejneru. Imaš odjednom neke anegdote kojih se niko ne sjeća, nekoga koji dokazuje da se on jedini sjeća. To je moj aktuelni primjer. Ali, ljudi vole da se vraćaju u prošlost i da ti ne daju da izađeš u sadašnjost na onaj način na koji treba da izađeš. Mislim da se to Milanu na kraju desilo, da su oko njega bili ljudi koji mu nisu dali da krene putem kojim je on osjećao da je trebalo da krene. Možda je ,,Ekatarina Velika“ trajala predugo. Ja mislim da je on trebalo da prestane kad je i mislio u nekom trenutku. On je počeo da radi nešto drugo. Ali eto, tu je bio taj pritisak okoline, hajde da se zaradi još malo para, da se iskoristi neka situacija koja se pažljivo gradila godinama. S druge strane, trebalo je živjeti od nečega. Tačno je to što ste rekli. Nisam razmišljao na taj način. Samo što ne znam koliko je to doprinijelo cijeloj toj priči. To bi trebalo napraviti ozbiljnu analizu. A, s druge strane, na ta dva posljednja albuma oni mi nisu ponudili rješenje i to je Magi zamjerala Milanu. Nisu bili više ispred svog vremena, nego su bili unutar njega. Što je Magi rekla na jednom mjestu: ,,Naša muzika je postala TV dnevnik.“ A to je isto zato što Milan nije otišao tim putem kojim je trebalo da ide. Vjerovatno je sve to, na neki način, povezano.
U jednom trenutku ona Vam je rekla: ,,Zašto ti nas ne voliš?“ Mislila je zašto niste uradili intervju s EKV-om.
– Mi smo svi novinari imali princip da uvijek ide kad, ne znam, treba da se radi ,,Riblja čorba“, onaj ko poznaje i voli ,,Riblju čorbu“. Generalno, bili smo dio scene, nismo htjeli da rušimo scenu nego smo htjeli da joj pomognemo i da budemo, ako je moguće, afirmativni. I onda, uvijek je tu bio neko ko je više volio ,,Ekatarinu Veliku“ od mene i uvijek sam ja bio jedini koji je volio ,,Bijelo dugme“. I onda, prirodno ti pripadne da odeš da radiš ,,Bijelo dugme“. Ali eto, ispalo je tako, nije namjerno. Ja sam uglavnom bio tu nekakav urednik i onda mi je bilo glupo da sad otimam nešto nekom što on želi. Bilo je dovoljno drugih stvari koje sam ja već morao, pa daj nemoj još i to. A onda, kad je došlo neko vrijeme da ja počnem, prestao sam da pišem za novine. Onda to više nije imalo smisla. I onda, ustvari, ta knjiga je prvo nešto što sam napisao o njima.

Foto: Srđan Vejvoda

Da sad imate priliku da uradite intervju sa EKV-om ili Magi, koje bi to bilo prvo pitanje koje biste postavili?
–  Mi smo morali puno da pričamo jer smo puno vremena proveli zajedno. Ona je meni pomagala koliko je mogla, na primjer tako što me je, ničim izazvano, spojila sa Željkom Milovićem, kad je trebalo, spojila me je s raznim ljudima kad je trebalo. Ima bezbroj anegdota o njenoj pomoći, ali najzabavnije mi je bilo kad smo sve završili i onda sam ja shvatio da nemam ništa o onoj njenoj nagradi iz Japana. Pokušavam ja da nađem neke tekstove usred ljeta, nema nigdje nikog, nemam pojma odakle da krenem i poslije dva sata javi mi se na Facebook-u Albanac iz Prištine koji sad živi u Kanadi. Traži neku fotografiju ,,Bijelog dugmeta“ koju sam ja objavio u nekim novinama. Volio bi da je ima u originalu, bez onoga upropašćivanja koje ispadne poslije štampanja novine. Kažem imam, ali nemam pojma na kom disku je to, jedino da sačekaš da nađem. Sad ja kačim eksterne diskove, gledam gdje je, to traje neko vrijeme. Za to vrijeme se nas dvojica dopisujemo. On zahvaljuje, pita šta radim. Ja kažem: ,,Evo, pokušavam da sastavim Maginu biografiju“. On kaže: ,,Pa dobro, ja sam arhitekta, ako treba slučajno onaj njen rad iz Japana, imate to u časopisu ,,Čovek i prostor“, aprila ili maja ’86, ne mogu tačno da se sjetim, izvinite, ali jedan od ta dva broja sigurno.“ Pošto ja stanujem ispod Narodne biblioteke, ja sam lijepo sjutra u tri popodne imao skenirano sve. To se stalno događalo. Kad sam pravio film isto prije deset godina o njima. Tako da smo mi stalno pričali, ja sam mislio da li će ona da bude zadovoljna tim, šta bi ona tačno rekla.
Ne znam šta bih je pitao sad. Dobro pitanje. Ne znam zato što mi se činilo da smo baš pričali posljednje dvije godine. To sad nekom izgleda možeš misliti kako, ali ti ne možeš da ne pričaš s nekim s čijim životom provodiš 24 sata dnevno. Kad uđeš u to, ti si stalno u tome. Trebaš odgovarajuću osobu da ti razjasni ovo, moraš da se zapitaš nekad da li je to tačno, šta bi ona rekla, da li je moguće da je ona bila tu. Onda imaš stalno neke znakove koje slijediš ili ne. Ako slijediš, možda ćeš nešto i dobiti, ako ne, onda sigurno nećeš. Tako da je to ustvari mnogo opsežniji proces nego što je samo pisanje. Samo pisanje nije nešto važno, ti procesi su važni, a pisanje je onda tehnologija kojom nešto počinje da se događa, koje je u opipljivoj formi. Taj proces bio jetežak, to su teške priče, ali dobro, moralo je da se počne od nečega. Možda neko napravi, za koju godinu, novu knjigu i bolje objasni neke stvari, pošto vidim da pisanje knjiga o njoj nikad neće izaći iz mode.
Ova knjiga je završena 2017, objavljena u martu 2018. Da li nakon toliko vremena smatrate ovu knjigu nagradom ili kaznom? Negdje ste to provukli kroz ,,Magi: Kao da je bila nekad“.
– Ja mislim da je nagrada. Mada ima otpora u nekim djelovima Beograda koji sebe smatraju urbanim ali su ustvari i dalje staro patrijarhalno društvo kakvo je bilo prije Drugog svjetskog rata, pa ima toga s njihove strane, kažu da ne može to tako da se piše. Mislim, znaš, nema svrhe da se lažemo više. Previše godina je prošlo. Neće Magi niko više ili manje voljeti zbog toga što piše u toj knjizi. Nju može čovjek da voli ili ne voli, a to da je voli ili ne voli, ne može da zavisi od toga što piše.
Neke lijepe stvari su mi se dogodile u međuvremenu, pa pretpostavljam da je ipak nagrada. Nadam se da se neće izvrgnuti u kaznu. Tu se nikad ne zna. Sve ima svoju ovu i onu stranu. Nikad ne znaš zašto je nešto dobro, nikad ne znaš ni zašto je nešto loše. S druge strane, možda ispadne kazna ako ne uspijem da smislim šta ću dalje da radim. Očekivanja ljudi su porasla. Sad kad me pitaju – Šta ćete sljedeće da radite? Tu se očekuje neka još tragičnija priča, ali stvarno ne bih volio da uđem u tu vrstu manirizma. Osim toga, to je najtragičnija priča (o Magi).

Bojana Radonjić

One Response to DUŠAN VESIĆ O EKV ZA MNE MAGAZIN: Magi je imala strah u očima, niko nije mogao da izađe na kraj s njim

  1. Nina

    17.06.2018 u 00:28

    Sjajna knjiga, za svaku preporuku.