MAGAZIN PREPORUKA
OSAM GODINA OD SMRTI MOMA KAPORA: Boem koji nije mogao da zaboravi košmar
Foto: My cup of tea
Momčilo Momo Kapor predstavlja jednog od najpoznatijih srpskih književnika i umjetnika, piše kultivisise.rs.
Rođen je 8. aprila 1937. godine u Sarajevu, za koje ga vezuju vrlo loše uspomene. Naime, tokom bombardovanja Sarajeva u Drugom svjetskom ratu sakrio se sa majkom Bojanom i babom u staru tursku kuću. Bomba je pala direktno na kuću i Momo je jedini preživio ovaj napad samo zato što ga je majka zaštitila svojim tijelom. Sam kaže da je ispisao stotine stranica da bi uspio nekako da se otarasi ovog košmara, ali ti pokušaji bi uvijek bili bez uspjeha.
Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Tu počinje njegov život pravog boema koji njegov otac nikad nije odobravao. Momo je volio druženje sa „opasnim momcima“, mafijašima iz Njujorka. Takođe, bilo je poznato da provodi vrijeme sa Boškom Radonjićem, koji je bio povezan sa mafijaškom porodicom Gambino. Čak je u nekoliko navrata slikao njihove žene i ljubavnice.
Nakon njegove smrti 3. marta 2010. godine osnovani su Fond Momo Kapor i Zadužbina Momo Kapor. Počele su se dodjeljivati i nagrade Momo Kapor. Prvi je ovu nagradu dobio Emir Kusturica za knjigu ,,Smrt je neproverena glasina”. Čak i jedna ulica u Beogradu nosi ime ovog velikog književnika.
Književnost Mome Kapora odiše lakim stilom, jednostavnim, jasnim konstrukcijama rečenice, ali i jakom porukom. Zainteresovanost za njegova djela je sve više rasla, da bi danas u opusu njegovih djela bilo dvadesetak izdatih knjiga koje se prevode na različite svjetske jezike. Najpoznatija njegova djela su: ,,Una”, ,,Beleške jedne Ane”, ,,Knjiga žalbi”, ,,Sanja”, ,,Poslednji let za Sarajevo”…
Momo je pisao o ljubavi, ženama, političkoj situaciji, o Beogradu koji je toliko volio i uopšteno o životu. Umio je da uvuče čitaoce u način razmišljanja svojih likova, tako da se sa njima svako može vrlo lako identifikovati. U sljedećim citatima namjerno je preskočen vrlo poznati citat ,,Posle ljubavi” iz knjige ,,Una”.
Momo Kapor ima nebrojeno drugih dobrih citata pored ovog.
– Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo!
– Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.
– Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?
– Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra.
– Teži i od građanskog i od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.
– Stvari ne vrede onoliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi.
– Vidite, draga moja – rekao je drugarici Mitrović – svet je danas isuviše slojevit da bi se mogao obuhvatiti ili objasniti samo jednom ideologijom, ma koliko ona bila napredna, avangardna i svespasavajuća… Hteli mi to ili ne, možemo reći da živimo u doba krize ideologije.
– Hodajući, učio se da živi bez Une. Da korača, istina, kao rekonvalescent, ali, ipak, da korača. Da jede. Da pije sam. Da diše, da spava, da se smeje, što mu je najteže polazilo za rukom.
– Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
– Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.
– Nova godina je za amatere, za one koji nikada ne ostaju posle ponoći u kafanama.
– Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser.
Izvor: kultivisise.rs
