KOLUMNE PREPORUKA
DRUGI PIŠU: Dosta mi vas je!
Dosta mi je svih vas koji podržavate osobe sa invaliditetom, ali ne dižete dupe od svojih računara. Vas koji podržavate naše sportove, a nema vas na tribinama kada su naše utakmice.
Dosta mi je vas zdravstvenih radnika koji kao „znate šta je najbolje za nas“, a problem je nabaviti jedan ginekološki krevet na kojem ću k’o žena raširiti noge.
Vi koji ste društveno odgovorna firma pa napravite rampu na ulazu u istu, ali mi treba planinarska oprema da se i popnem. Dosta mi je vas i vaše odgovornosti! Napravite WC, ali ga pretvorite u ostavu ili bez ključa da mi gledate dupe. E, i vas mi je dosta!
Dosta mi je i vas kojima se sviđam, ali eto niste za vezu. Ustvari, nemate muda reći da se bojite… Ali i vas koji mislite da sam očajna i trebam vas jer ste „zdravi“, a da li ste?
Dosta mi je vas koji mi se divite i aplaudirate kao ćuki kada sama uradim nešto, ali opet parkirate na moje parking mjesto pa mi onemogućite da uđem sama u auto.
Vi koji govorite kako je šteta što sam mlada lijepa i u kolicima, a vidici su vam toliko suženi da ne vidite mene. Dosta mi vas je i žao mi vas je! Dosta mi je vas koji se divite šta sve mogu, a ne vidite šta ste mi uskratili a i vas koji ste zadivljeni mojim uspjesima, a mene kao neki ormar vuku uz pedeset stepenica da prisustvujem predavanjima.
Dosta mi je i vas koji se bojite izdati mi stan, jer ću vam oštetiti zidove, a onda primite nekog ko vam isti taj stan devastira i još vam ne plati nekoliko mjeseci kiriju.
Vas koji ste mojoj majci govorili da je najbolje da me smjesti u neku ustanovu prije nego me i donijela kući, a danas mi se smješkate i govorite kako vam je drago što ste me sreli, je l’ vam drago?
Dosta mi je vas koji mislite da sam supermen i heroj, a ne znate da sam samo čovjek i da su moji loši dani najmanje loši zbog mog invaliditeta. I vas koji nemate ništa protiv OSI, ali nemoj slučajno da sjednem pored tebe, preći će i na tebe moja „bolest“.
Dosta mi je vas koji se obraćate osobi koja je sa mnom a ne meni, vjerujući kako ste pažljivi i divni, a ne znate da ste me povrijedili. Dosta mi je svih vas koji mislite da je invaliditet tragedija, a nijeste svjesni svoje. Vas koji zanemarujete moje mišljenje jer sjedim u kolicima, a nemate svoje JA. I vas mi je dosta koji me gledate kao „normalne “ ljude, jer samim tim mi poručujete da ja nisam po toj definiciji, a svi smo mi isti u svojim različitostima.
Dosta mi je i vas koji me ispitujete o mojoj svakodnevici ne da bi bolje znali, nego da bi prepičavali kao spektakularnu stvar, a ne znate da mi je potrebno da ukazujete na nepravilnosti koje mi otežavaju funkcionisanje…
Ja živim, volim, radujem se, ljutim, galamim, smijem, plešem, pijem, kuvam, jedem, spavam… Dakle, imam iste potrebe kao i svaki čovjek, ne posebne. Nisam vezana ni prikovana za svoja kolica, samo sjedim u njima. Nisu mi teret nego olakšanje jer se uz pomoć njih krećem i zbog toga ih mnogo volim…i zbog njihove crvene boje – boje ljubavi. Nije mi najveća želja u životu da hodam, nego da sam srećna. Ne razumiješ me ako ne obuješ moje cipele, ali divno bi bilo da ponekad obratiš pažnju na neke sitnice koje će meni olakšati put svakog dana. Svi smo individue za sebe, tako je i naš invaliditet različit. Kao kad upoznaješ novu osobu. Ne znaš? Pitaj. Nemoj pretpostavljati. To će me uvrijediti, neznanje neće. I ne leti da mi pomogneš dok ne pitaš ili te ne zamolim za pomoć, objasniću ti kako da to najbolje uradiš.
Sad idem svojim autom („Jao, pa ti voziš!“) na odmor („Plivaš? Pa, ti si čudo!“) negdje daleko („Možeš to sebi priuštiti, radiš, zarađuješ… Woow“) da uživam („Ti si srećna iako si „vezana“ za kolica.“), jer mi vas je dosta!
Foto: Borislav Zdrinja
Autor: Biljana Nedić
Izvor: happybe.site
