KOLUMNE
DRUGI PIŠU: Šta ja čekam?
“Kako ide fakultet? Ima li posla? Kada će svadba?”, i još mnogo sličnih pitanja sam dobila na svoju adresu. A šta ti ja znam. Evo čekam. Šta? Ne znam ni sama.
Čekala sam da završim sa svim obavezama na fakultetu, da položim sve ispite u roku. Strpljivo sam usvajala znanje. Došao je red i na promociju diploma. E da, i to sam strpljivo čekala. I dočekala. U jednoj ruci moja diploma, u drugoj radna knjižica. Čeka me Zavod za zapošljavanje. Da, to nisam ja čekala, to je čekalo mene.
“Jesi li počela raditi?” Da evo mene je posao čekao. Možeš mislit! Ustvari da bilo je tu posla, al ne za mene. Prijavim se za volonterski rad u lokalnom mediju. Ajde šta znam, da pokažem ljudima da znam raditi svoj posao, moraš negdje početi. I tako sam počela. Dovoljno da mi se smuči moje zanimanje. Dođem tako u redakciju i upoznajem se sa zaposlenima. Tu nema novinara, ne. Tu su ljudi sa srednjom školom, diplomirani pravnici, ekonomisti i slično tome. Osjećam se kao izgubljena Alisa. Ok. Prvi razgovor sa “Glavom” medija. Na monitoru računara otvorena stranica, naslov članka bode u oči “Internet, nastanak i povijest”? Ok, kažem sama sebi čitaju ljudi zanima ih. Ma da možeš misliti. Slijedi pitanje “Šta je to internet, kako je nastao i zašto?”. Više ne znam da li da se smijem da plačem ili vrištim od muke. “Glava” tog medija evo već 7 godina ide na privatni fakultet (da prezirem diplome sa privatnih fakulteta, KRIVA SAM), još je negdje na pola puta do diplome a svijesno ili ne, ismijava mene i moju diplomu. Uz blagi osmijeh (koji je bio zamjena za krik užasa) odgovaram na pitanje. Čekam reakciju, čekam neku povratnu informaciju, ali ne. “Glava” čita članak. Da čita i ono šta da kažem. On je “Glava” iako prazna, al šta sad. Nakon što je pročitao članak, pun sebe kaže, da to je to. Ukratko mi kaže šta kako ali glavna stvar ostaje neizrečena. Ugovor. Ne toga nema. O honoraru nisam ni pitala. Nakon niza obećanja počinjem sa radom. Radim svoj posao i posao dviju djevojaka. Šta ti znam, jedna je cura “Glave”, druga ne znam baš. I tako iz sedmice u sedmicu. Sastanci, obećanja presipanje iz šupljeg u prazno. Valjda me je sve to čekalo, ali ja to nisam očekivala. Dosadi mi i na jednom od sastanaka ustanem i kažem svoje. “Ne želim da radim tuđi posao! Sajt održavam ja, ostale djevojke piju kafe.” Tišina. Onda čujem djevojku od “Glave” “Bolje gledaj šta ti radiš, a ne drugi oko tebe. Drugi ne bi trebalo da te zanimaju!” Mislim OK. Uredno radim i urednom nisam plaćena za to. Ostali uredno ne rade i uredno primaju platu za svoj (ne)rad? Ne hvala.
“Kada će više ta svadba?” Ne znam evo ni sama. Da, znamo da je vrijeme ali ne znamo kako, od čega. Na svu sreću nismo onaj tip osoba koji će se uzeti pa živjeti kod roditelja koji će nas hraniti. Ne hvala. Evo čekamo. Čekamo da ja odradim pripravnički. Čekamo da on dobije bilo kakav ugovor za posao. Da čekamo, borimo se, ali ne vidimo izlaz iz ovoga. Čekamo neka bolja vremena, neki drugi grad. Čekamo, do kada ni sami ne znamo.
Autor: Neka duga Ja
Izvor: buka.ba
