KOLUMNE
PRIJATELJSTVO: Koliko si srećan u svojoj koži, toliko daješ drugima
Neko me je iznevirao pre neki dan. I malo razočarao. Ništa strašno, ništa bitno, ali u tom jednom malom detalju, čučalo je jedno neprijatno otkriće. A to je da mi ta osoba, izgleda, i ne želi baš dobro. Nije da mi želi zlo, to sigurno ne, ali nije baš ni najsrećnija ako meni ide dobro. To se u knjigama starostavnim, zvalo zavist.
Znate takve ljude? Sigurno i vi imate takve prijatelje, za koje mislite da su ok, i samo jednog dana, u nekom malom, maleckom gestu, u nekoj maloj riječi, otkriju da možda prijateljstvo i jeste zanat najstariji.
Radi se o tome da oni jesu OK, a da mi nismo!
Isprva me je to razljutilo, napunilo bijesom. Onda je stiglo razočarenje, onda, kao prirodna posljedica dolaze moje odluke – neću više da je vidim, da je trebalo nešto da joj kažem, da možda treba da se naljutim i da joj to pokažem. Međutim, ništa od toga nisam uradila.
Prvo sam se pola sata iščuđavala toj osobi, još pola sata sam bila zapanjena činjenicom da u ovim godinama iko sebi može da dozvoli takvo osećanje nedovoljnosti – jer ako do sada nisi shvatio šta je bitno a šta nebitno u životu, i da mudri ljudi sreću i uspjeh u životu mjere jedinim valjanim paramerom a to je odgovor na pitanje „koliko si srećan u sopstvenoj koži“, onda nemamo o čemu da pričamo. I na kraju sam odlučila da ništa ne kažem, jer uludo je govoriti odraslim ljudima bilo šta, pošto nikoga ne možemo da promijenimo i prevaspitamo, osim sopstvene djece i to samo dok su još uvijek mala. Tako da sam zaključila da je i ljutnja totalni višak: kako mogu da se ljutim na nekoga kome nije dobro u sopstvenoj koži? Zavist nikada ne ugrožava onoga kome zavide, nego samo onoga ko zavidi.
I onda mi je palo na pamet da ljudi koji ne uspiju da sakriju svoju zavist, nekako uvijek to urade namjerno. Nikada se slučajno to ne desi . Ljudi koji zavide, žele da znate da im neka vaša sreća ne prija, i žele da vas to nasikira. Jer, kad se sikirate, manje ste srećni, i njima je lakše.
Jedini zaključak iz ove male priče glasi: da sam zaista u sjajnoj formi, kao što bih voljela da budem, tu malu nesolidnost prijatelja ne bih ni registrovala.
Dakle, moram više da se pozabavim sobom, jer jedino na šta možemo da utičemo jesmo mi sami.
Autorka: Mirjana Bobić Mojsilović
Izvor: AllMe
