Nekada je važilo pravilo, posebno u kulturi kakva je naša, da je uloga majke u vaspitanju deteta mnogo važnija od uloge oca. Majka je bila ta koja se brine, angažuje i usmerava decu, dok je otac „spoljni igrač“, tj.neko ko brine o finansijskoj sigurnosti porodice i dece.

Razmislite. Da li su psihološki zadovoljnija i, u budućnosti, kompletnija deca ona oko kojih se angažuju oba roditelja ili samo majka? Koliko je za decu zbunjujuće da, u slučaju nedostupnog oca, imaju sliku, a nemaju ton?

Nešto što se u psihološkoj praksi pokazalo kao relevantno jeste podjednaka važnost oca i majke u vaspitanju deteta. Deca iz porodica gde su oba roditelja spremna da daju sebe i posvete se vaspitanju deteta u istoj ili makar približnoj meri, kada odrastu postaju psihološki celovitija, bolje razumeju međuljudske i partnerske relacije, sigurnija su u sebe i svoje sposobnosti i nadasve spremnija da se uhvate u koštac sa životom

Pored posvećenosti, nege i vođenja, koje je svakom detetu potrebno od oba roditelja, može se reći da su, po svojoj prirodi uloge, majke više nežne, negujuće i tople, a očevi stvaraju osećaj sigurnosti, stabilnosti i spokoja kod dece.

Uloga oca je podjednako važna i za dečake i za devojčice. Način na koji se ta uloga vrednuje u odrastanju dece zavisno od pola je drugačija. Dečacima je otac bitan kao model po kome formiraju svoje ponašanje, vrednosti i ulogu muškarca, oca i supruga. Način na koji otac stvara bliskost sa svojim sinom je najčešće kroz igre „izazivanje“- rvanje, tamičenje, zadirkivanje, nadmudrivanje… Takođe, ono što je vrlo važno za bliskost oca i sina jeste uključenost u zajedničke aktivnosti. Nije bitno koja je aktivnost u pitanju, jer dete na osnovu ponašanja oca u tim situacijama uči kako izgleda uloga muškarca. Dečaci koji tokom detinjstva provode dosta vremena sa ocem u zajedničkim aktivnostima, sigurno, kada odrastu, imaju veće samopouzdanje i jasniju sliku muškarca, oca i supruga koju slede.

Otac i ćerka na malo drugačiji način formiraju blizak odnos. Devojčice su svojim očevima „ljubimice“, pa se kroz to očinsko divljenje, kod njih gradi samopoštovanje i osećaj samoprihvatanja. Takođe, očevi se najčešće osećaju bliskima sa ćerkama ukoliko im pomognu da reše neki problem. Na taj način devojčice osećaju sigurnost i bliskost sa ocem u isto vreme. Ćerke, gledajući odnos svog oca prema majci, takođe, formiraju i sliku muškarca i partnera, što bi očevi uvek trebali imati na umu.

Bliskost majke i deteta se mnogo ranije i lakše postiže, jer je biološki uslovljena (rađanje, dojenje, slušanje otkucaja srca majke…), dok se bliskost deteta i oca postiže postepeno. Vrlo je važno znati da je očevima mnogo teže da se angažuju i postanu bliski sa decom ukoliko im partnerke to ne dozvoljavaju.

Veoma često očevi mnogo spontanije i sa većom željom ostvaruju kontakt sa svojom decom kada partnerke nisu tu.  Šta mislite zašto je to tako?

U našoj kulturi očevi ili ne žele ili ne znaju kako da se aktivno uključe u vaspitanje i odgajanje dece. Uloga žene u oba slučaja je od velikog značaja. Ukoliko muškarac ne želi da učestvuje u odgajanju dece, razgovarajte sa njim da li on to ne želi ili jednostavno ne zna kako se to radi, pošto nije imao model u svojoj porodici.

Vrlo je bitno da znate da dopuštanjem ocu da bude otac činite korisnu stvar za svoje dete. Time ne dobijate samo pomoć u vaspitanju, već i negujete i čuvate svoj brak. Što više uključujete supruga u aktivnu brigu o deci, što ga više ohrabrujete i ne kritikujete, možete očekivati da će i vaš partnerski odnos biti kvalitetniji.

Piše: Olivera Kovačević, Psihologično Izvor:  blog.superskola.rs