ART SLAJDER
ROBERT PEŠUT MAGNIFICO: Jasnija je i bolnija istina kroz smijeh i plač
Muzika slovenačkog kompozitora, pjevača i glumca Roberta Pešuta Magnifica prepoznata je u svijetu. Sarađivao je sa mnogim tamošnjim izvođačima, od Lus Kasal do Kamij Berto.
Ono što ga krasi jeste osobenost u izrazu, pa tako njegovu muziku ne možemo podvesti pod strog žanr. Možda je najbolje opisati je kao vorld mjuzik, jer ona sadrži zvuke Balkana, džeza, šlagera, latina, regea, densa, serfa, a ono što ponajviše sadrži jeste – duša.
Sve ovo publika će imati priliku da čuje 13. maja na Stadionu malih sportova u Podgorici u okviru festivala ,,City Groove“ kojem se, kako je Pešut kazao u telefonskom razgovoru za MNE magazin, veoma raduje.
Kažete: ,,Nismo ovdje da osvojimo vašu zemlju, već vaša srca.“. Čime ćete publiku osvojiti 13. maja na ,,City Groove festivalu“ u Podgorici?
– Ja nikad ne osvajam nikog, ja se predajem uvijek. Predaja je stvarno bolji čin nego osvajanje, tako da ću se predati izboru ljudi u Podgorici i naći zajedničku tačku. To je jako bitno.
,,Tivoli“, ,,Ya Mustafa“, duet sa Kamij Berto. To su sve pjesme sa nastupajućeg albuma. Kada da ga očekujemo, ko su saradnici i gosti?
– Misli smo da ćemo ga odavno napraviti, prije pola godine, ali, kao što to uglavnom biva kod mene, uvijek tražimo neku ,,dlaku u jajetu”, uvijek nam nešto smeta i picajzlamo do kraja. Ali, to je takav proces, uvijek se desi. Koliko god napravimo dedlajn, uvijek se pokvari. Sad se nadamo i stvarno smo u završnoj fazi. Za mjesec, mjesec i po će izaći taj album koji se zove ,,Šarlatan de Balkan“ (Charlatan de Balkan). Izdanje će biti po čitavoj Evropi. Uz Kamij Berto, bile su mi gošće na nekoliko pjesama i ,,Frajle“ koje su pjevale prateće vokale, a ostalo smo, više-manje, ja i bend stvarali muziku bez nekih specijalnih gostiju.
,,Pismo kumu (Rambo, rambo)“ posvetili ste Rambu Amadeusu. Kako je došlo do kumstva i da li će Vam se, možda, i on pridružiti na bini u Podgorici?
– Mislim da on neće biti u Podgorici, a kad bi bio, mislim da bi mi se pridružio. Izveli smo to par puta. On u Ljubljani, u Beogradu mi je bio gost, to mi je bilo jako drago, jer uvijek neočekivano i bez ikakve pripreme radimo to. Ne znam, ako i dođe na binu, napravi to na takav način da ja o tome nemam pojma. Isto bude onda zabavno.
Kumstvo je došlo jer se dugo znamo, više od 20 godina. Kad mu se rodio najmlađi sin Marko, želio je ja da budem kum i naravno da sam prihvatio to.Bilo mi je jako drago.
Na koji način je on uticao na Vašu muziku, potom i na Vaš život?
– U momentu kada sam počinjao, on je malko stariji od mene, jedno tri i po godine, tek početak devedesetih godina, taj raspad, sve je to bilo užasno, loše vrijeme za mene. Kad sam njega vidio, bio je kao svjetlost na kraju tunela svojom pojavom i muzikom. Mnogo mi je dao u muzičkom i kumovskom smislu. Puno razgovaramo, jako je duhovit, kvalitetan čovjek. Mislim da je veći od sredine svoje i da će kao kod Nikole Tesle shvatiti tek kad ga ne bude više koliki intelektualni um on jeste. Naravno, on će još dugo živjeti, pošto su to Crnogorci, imaju odlične gene, a već po njegovom ocu ako se vidi, ima da doživi stotku.
Da li je tačno da ste pjesmu ,,Pukni zoro“ posvetili djedu koji se borio na Solunskom frontu?
– Da, bila je ideja kada smo je radili da napravimo pjesmu koja će biti crvena nit kroz film i da ima naboj nekih dramatičnih ratnika koji su bili u Prvom svjetskom ratu, koji su tamo ostavljali život i kosti po Albaniji, Grčkoj i Crnoj Gori. To mi nikako nije bilo strano, pošto sam se naslušao priča od djeda jer je bio Solunac. Iz prve ruke sam mogao da slušam te priče i jednostavno se poklopilo tako. Naravno da mi je bio on inspiracija.
Kažu za Vašu muziku da je ironična, da je neka vrsta zezancije. Međutim, da li se kroz ironiju i šalu najbolje provlači istina?
– Ironiju, samu po sebi, ne volim. Ako je ona u funkciji duhovitosti, onda mi je jako interesantna. Duhovitost u muzici, literaturi i slikarstvu jako volim. Pikaso je bio jako duhovit u svojim slikama, i Dali, i Mocart u svojim kompozicijama, i ,,Bitlsi“. To je nešto što stvarno obožavam i prilično je jasnija i bolnija istina kroz smijeh i kroz plač, to je jedno te isto, samo obrnuto. Dramatika i duhovitost, emocije – to je nešto što me zanima kod muzike.
Izjavili ste za slovenački ,,Plejboj“: ,,Balkan je surov.“ Na koji način je Balkan surov?
– Mi smo emocionalno poludjeli ljudi. Imamo višak emocija. Ne znamo da ih kontrolišemo. Mi nemamo čak ni želju da ih kontrolišemo, takvi smo. Naša ljubav ili naša mržnja, to je nešto što je veoma blizu, što se u svojim radikalnim momentima spaja. Eros i tanatos se kod nas Balkanaca praktično u punom razmahu susretao. Mi živimo takav život. Zato je on surov. I kad ratujemo, mi ubijamo jedni druge sa nekim užitkom i onda nam je žao. Anglosaksonci su pragmatičniji. Kao prvo, nije im žao, a pod dva, uvijek ima neki racionalni razlog za stvari kao što su raznorazna bombardovanja. Anglosaksonci ne mrze nikoga, oni vide profit, a mi radimo to iz mržnje ili iz ljubavi. To je velika razlika. Nije to kod nas žalost, samo smo naivni u tome, pa u to ime činimo pogrešne stvari, a to što smo emocionalni, to je prilično totalitetski uspjeh, a ne mana.
Rekli ste, takođe za slovenački ,,Plejboj“: ,,Na kraju postaneš karikatura samog sebe.“ Da li je ikada postojala bojazan kod Vas da ćete postati karikatura sebe, odnosno, da Vašu muziku neće uzeti za ozbiljno, da je neće shvatiti na pravi način?
– Naravno, to je uvijek tako. Pogledajte ,,Rolling Stones“-e, oni su karikatura samih sebe, ali to ne znači da je to neuspješno. Neki to ne mogu da izdrže, pa umru ili se povuku, a drugi prihvate kao činjenicu i jednostavno se pomire sa tim. Zamisli da je Džon Lenon živ? Možda bi bio neki starkelja, dosadan, ovako je svojim porukama o ljubavi ostao na pijedestalu neprevaziđenog idola. Ne znam šta bi bilo kad bi jako dugo živio. Možda bi mu se smijali svi na kraju, najvjerovatnije.
Bojana Radonjić
Foto: Marko Ocepek Delbello
