Ne znamo na koga je u petak ujutro Zoja bila ljuta. Pozvali smo je iz redakcije, predstavili se i kazali da nas zanima šta se dešava sa pitanjem koje smo poslali PR službi ministarstva turizma.
– Kad ste to poslali?
– Prošlog petka.
– Ne znam stvarno. Nijesam sad na poslu. Ne možemo svakome da odgovaramo.
– Ne znamo kome možete, ali nama nijeste, pa nas zanima kad ćete?
– Mi smo zasuti pitanjima. Svaki dan stižu.
– Dobro, ako vi ne možete obratićemo se nekoj drugoj adresi u ministarstvu.
– Je li vi to meni prijetite? Je li vi to meni prijetite? E, pa slobodno se obratite kome god hoćete. Od mene nećete dobiti odgovor i tačka – kazala je nervozna Zoja.
Nije bilo vremena da joj objasnimo da to nije prijetnja, jer je Zoja spustila slušalicu.
Zoja Spahić-Kustudić je PR ministarstva koja sedam dana nije otvorila mejl, nije je zanimalo na koju temu se odnosi novinarsko pitanje, nije bila na poslu u radno vrijeme i spustila je slušalicu novinaru. Toga dana smo lako mogli iskoristiti Zojinu neprofesionalnost, bahatost, nedoraslost poslu koji obavlja i napisati tekst sa senzacionalnim naslovom ministarstvo ili ministar krije podatke o tome i tome. Mogli smo jer nam na sličan raniji upit PR služba nije odgovorila ni prije dva mjeseca. Mogli smo jer se niko danima ne javlja na fiksni telefon te službe. Mogli smo jer Zoja izigrava silu u profesiji gdje se traži senzibilitet. Ali mi svoj ego ostavljamo kod kuće kad obavljamo posao. Zoja ga očigledno ,,nosi” svuda sa sobom.
D.Vukadinović