ART SLAJDER
KSENIJA POPOVIĆ: Pišem scenario za novi film Nikole Vukčevića
Spisateljica Ksenija Popović rođena je u Podgorici, a odrastala u Sjedinjenim Američkim Državama i Italiji. Radila je kao kolumnistkinja, diplomata, prva sekretarka u Ambasadi Srbije i Crne Gore u Madridu, urednica kulturnih emisija, kao i emisije ,,Znakovi pored puta“.
Sa njom smo juče razgovarali u ,,Gradskoj knjižari“ u Podgorici, gdje je organizovano druženje književnika sa novinarima i posjetiocima u sklopu obilježavanja Svjetskog dana knjige.
Šta novo pripremate? Da li je u planu neka nova knjiga?
– Nažalost, ništa iz beletristike. Upravo završavam sa Stelom Mišković, našom dramskom spisateljicom, komediju o novinarstvu koja se zove ,,Pres(titucija)“. Pišem scenario za novi film Nikole Vukčevića. To su dva aktuelna projekta, a 15. maja počinje snimanje kratkometražnog igranog filma ,,Ruske kape“, čija sam, takođe, scenaristkinja. Obećala sam i jedan dramski tekst za prijateljicu do ljeta, daću sve od sebe da to i uradim. Nadam se da bih od septembra mogla da počnem. Još od prije godinu imam punu svesku zabilješki za novi roman. Nisam stigla fizički to da odradim. Obećala sam mom izdavaču, ,,Novoj knjizi“, da ću do Sajma konačno imati novu verziju ,,Dječaka iz vode“. Povukla sam ga iz štampe prije dvije godine, da bih napisala tu novu verziju, ali, sve su me druge obaveze odvratile od toga. Nadam se da ću do septembra početi da radim na novom romanu. Kako ono kažu, ,,ljudi planiraju, bog se smije“. Mislim da bi to bila realna priča za ovo što sam sad rekla, ali ja planiram, pa što bude.
Da li razmišljate da napišete knjigu na engleskom ili italijanskom?
Ksenija Popović i Slavica Perović u razgovoru u ,,Gradskoj knjižari”
– Sve su moje zabilješke na engleskom, jer sve čitam na engleskom i onda se to poslije u mojoj glavi prevodi na naš jezik. Zbog toga je komplikovan i spor proces kod mene. Vjerujem u američku filozofiju po pitanju pisanja, a to je da rečenica mora biti što jednostavnija, a nositi što kompleksniju misao. Onda je veliki napor da to sve izgleda kao da je napisano sa lakoćom i kao da je spontano izašlo, a zapravo je veliko promišljanje iza svake rečenice. Trudim se da tako bude. Prevela sam ,,Uspavanku za Vuka Ničijeg“ na engleski i imam svog agenta u Americi, u Njujorku. To je agencija koja je zove ,,Gernert Company“, oni su agenti Džona Grišama. S tim što su oni tražili, pošto sam ja smjestila radnju u neimenovanom gradu neimenovane zemlje, da se to lokalizuje. Mislim da će to ipak biti Podgorica, tako da to iziskuje dosta rada, a ja sam Vam već pobrojala šta radim pa ne znam kad će to biti.
Glumica Vjera Mujović kaže da je scena polje glumčeve slobode. Da li je pero polje piščeve slobode?
– Može da bude, ali, mislim pero, sad je već to kompjuter, ali, hajde da pričamo u metaforama, pero je ja mislim piščeva nasušna potreba, to je kao vazduh. Istovremeno je velika muka, velika sloboda, ogromni trud u to ide. Mislim da ste u nekim trenucima najintenzivnijeg stvaranja vjerovatno negdje najbliže šizofreniji i depresiji i svakakvim mogućim stanjima, ali opet ne znam, ja bez toga ne bih mogla. Ropstvo je dok ga radite, pogotovo kada pišete roman koji je dugačka forma, zato što ste se obavezali pred samom sobom. Imate nekih 200 strana, ne pada vam na pamet da odustanete, a ne možete više, zapeli ste, hiljadu problema, ali onog trenutka kad ga završite, e, to onda jeste sloboda. Ta ekstaza, zavidim piscima koji objavljuju mnogo više od mene, koji doživljavaju to mnogo češće nego ja.
Koja je Vaša omiljena knjiga i najdraži citat?
– Moja omiljena knjiga je ,,Buka i bijes“ od Vilijama Foknera. Smatram da je Fokner najbolji pisac svih vremena. Onda idu jedno pet praznih mjesta, pa svi ostali, uključujući svetog Dostojevskog. Za mene je Fokner ipak veći. Mada, jedna od mojih omiljenih knjiga je i ,,Bog malih stvari“ i mislim da bi citat bio odatle. To je roman koji je pisan iz ugla dvoje djece, što ga čini vrlo specifičnim i to je jako teška forma. U jednom trenutku oni gledaju koloniju mrava i, oni su blizanci, jedno kaže drugom: ,,ajmo da ih sve ubijemo“, a ovaj drugi kaže: ,,ajmo da ostavimo jednog živog da bi mogao da bude usamljen“. Malo je neobičan izbor, ali taj je.
Bojana Radonjić
