ENGLISH SLAJDER
DRAGAN MARINKOVIĆ MACA: Na Balkanu je osnovna stvar biti guzonjin sin
Dragan Marinković Maca kaže da je jedan od zadataka ,,Audicije“, da na neki način na velika vrata uvede stend-ap komediju na balkanske prostore. Sa njim smo o Audiciji“, u kojoj je jedan od članova žirija, i novim projektima, razgovarali neposredno pred nastup na večeri stend-ap komedije u podgoričkom ,,Koktel baru“.
– Prošle godine sam negdje u junu imao mini-turneju po Crnoj Gori sa predstavom ,,Mahalac“. Obišao sam sve od sjevera – Pljevlja, Bijelo Polje, Kolašin, do primorja – Bar, Herceg Novi. Odlično je prošlo, ali na neki način, Podgoricu sam mimoišao, nažalost, zbog nekih slobodnih termina. Sad sam tu vrlo brzo, vjerovatno već u maju. Biću u Podgorici, u KIC-u i Nikšiću. Pregovori su u toku – rekao je Marinković za MNE magazin.
Mi smo na početku razgovora za njega imali uobičajeno domaćinsko pitanje.
Kako ste?
– Umorno, došao sam sad iz Dubrovnika. Sinoć sam imao tamo predstavu, a večeras mi je zadovoljstvo što sam tu da pružim podršku finalistima emisije ,,Audicija“ Đuru Franeti i Aleksandru Šukoviću. To i jeste bio jedan od zadataka ,,Audicije“, da na neki način na velika vrata uvede stend-ap komediju na ovim balkanskim prostorima. U tome su uveliko uspjeli.
Jesu li duhoviti Crnogorci?
– Pa, evo, kao što vidite, najviše finalista dolazi iz Crne Gore. Crnogorci su uvijek bili vrlo duhovit narod. Prvenstveno inteligentan, jer ne možeš biti duhovit ako nisi inteligentna osoba. Mnogo ljudi iz Crne Gore su ostavili ozbiljni lični pečat u ,,Audiciji“ i generalno. Lijepo je sarađivati sa njima. Ja volim taj naglasak, tu vrstu satire i svega onoga što ih čini autentičnim.
Koliko je teško izvoditi stend-ap komediju?
– Stend-ap je vrlo ozbiljna forma. Tu ti moraš biti i manipulativan i svašta nešto da bi održao pažnju. Generalno, teško je zabaviti ljude nekih tri minuta. Nije to jednostavan format koji smo izabrali. Bilo je mnogo malicioznosti na početku, skeptika. U jednoj samoposluzi imaš 50 ljudi. Od njih, 30 super pjeva. Mi smo pjevljiv narod na Balkanu. Dobro pjevamo, ali u principu, skontaš i koliko ima duhovitih ljudi koji znaju dobro ispričati vic, anegdotu, oni to rade uglavnom u svom, poznatom društvu. Ali, izaći pred nekih stotinjak ljudi koji su u publici, a kamoli pred višemilionskim auditorijumom koji svake nedjelje gleda ,,Audiciju“, žirijem, to je onda stvarno mangupluk. Tako da tim ljudima zaista skidam kapu. To je kao ono, zamislite uđeš u kafić, kažeš: ,,Samo malo, molim vas“ i ispričaš vic. Treba imati vošnjice za tako nešto.
Čime Vas sinovi najviše zasmiju?
– Djeca su jedna katarza i čisti ko planinski potok. To je jedini suštinski, psihosomatski odmor od ovih budalaština svakodnevnih kojima smo svi izloženi. Kad porediš sebe i tvoje odrastanje, ti vidiš koliko smo mi bili naivci nekakvi, a djeca sad imaju sve, od pitanja do postupaka, pa te na neki način impresioniraju. To je najveće bogatstvo. Ja uvijek kažem da je to i smisao življenja, reprodukcija i putovanje. Ako nekom Bog nije dao da ima djecu, onda ode već i usvoji dijete, nije to nikakav problem. Nije stvar biti biološki otac ili majka, nego suštinski. Mislim da je to obaveza svih nas, da imamo i odgajamo djecu.
Šta se novo dešava sa ,,Bluds bradrsima“? U pripremi je nova pjesma, je li tako?
– Uskoro treba da bude. Snimili smo je. Vidjećemo da li će ići na ,,Pink festival“, zavisi kakav bude. Mislili smo tamo da napravimo prezentaciju, ali u svakom slučaju, mislim da će opet biti neki novi ljetni hit. ,,Hajde da plešemo“ se zove. Odlična je stvar. Snimili smo duet sa Jelenom Rozgom, u pregovorima smo sa Dženanom, da snimamo duet i treba da izađe spot za numeru ,,Kako je malo onih“. Fino je to. Vjerujemo da ćemo ove sezone, da ću ja manje-više, pa dobro i Gane, moj prijatelj i kolega iz ,,Bluds bradrsa“, imati više vremena, tako da će nas ljudi u Crnoj Gori moći vidjeti tokom ovog ljeta.
Kakve filmske projekte pripremate?
– Sad ništa nemam. Ja u principu imam tu mogućnost da biram uloge i, na kraju krajeva, kad režiram pozorišne predstave ja biram tekstove. Znači, ne igram. To je okej kad praviš kilometražu nakon Akademije, to je preporuka svim mladim kolegama, da što više igraju. Ta neka vrsta hiperprodukcije je dobrodošla. Dobijaš sebi kilometražu i stvaraš neko scensko iskustvo i to je u redu. Kad nije sigurno, hiperprodukcija nije dobrodošla, jer onda počneš odrađivat stvari. Ne baviš se suštinski time što voliš, već ideš iz uloge u ulogu i to nije dobro. Imam neke ponude, čitam tekstove, ali ću vidjeti šta da radim. Mora biti intrigantna, interesantna stvar da bih rekao ,,da“.
Zajednička scena Marinkovića i Brosnana u filmu ,,Novembarski čovjek”
Kako je bilo sarađivati sa Pirsom Brosnanom i Olgom Kirilenko u ,,Novembarskom čovjeku“?
– Pa šta ja znam, radio sam sa dosta ljudi i ranije, Vudi Harilsonom, Džin Hekmanom, Marizom Tomei. Pa, to je u redu, ti tad skontaš da je tvoj poziv, posao glumca, vrlo cijenjen vani, da ti nisi kao i ovdje faktički na nivou preživljavanja. Ali, nikada ja nisam htio biti dio pozorišnih kafana, ispijati duple loze ujutru u pola 10 i izigravati neshvaćenog umjetnika. Jednostavno, to je posao koji voliš, ali postoji još hiljadu nivoa od kojih ti možeš da živiš relativno dobro, odnosno živiš shodno civilizacijskim tekovima 21. vijeka, da ne preživljavaš.
Je li Vam žao što niste postali ortoped?
– U principu jeste, žao mi je, jer je to od malih nogu bio moj neki izbor. Kod nas na ovom brdovitom Balkanu prva i osnovna stvar je biti guzonjin sin, pa ti onda tako neke stvari imaš. Nažalost, nisam uspio upisati medicinski fakultet, ne zato što nisam bio dobar đak, već zato što nisam bio guzonjin sin i nisam bio doktorsko dijete. Ali eto, srećom bavim se ovim poslom, pa sam igrao mnoge ljude koji su po vokaciji ljekari. Tako da na neki način, našao sam supstituciju za posao kojim nisam uspio da se bavim. Ja sam završio srednju i višu medicinsku, ali eto, tu doktorsku diplomu imam zahvaljujući glumi.
Bojana Radonjić
Foto: Twitter/Cazin/Loznica info
