ART SLAJDER

MILOŠ RADUNOVIĆ, REŽISER DOJČ CAFFE-A ZA MNE MAGAZIN: Najteže je nasmijati narod

13.09.2018. u 14:41

Miloš Radunović je Podgoričanin koji 20 godina živi u Beogradu gdje je diplomirao režiju na Akademiji umetnosti. On je režiser druge sezone prvog crnogorskog sitkoma ,,Dojč caffe“-a koji u centru ima priču o podgoričkom mentalitetu.
Snimanje se završava sjutra, pa je to bila i  prilika da porazgovaramo sa njim u jednom podgoričkom kafeu, uz dojč kafu, o radu na ovom projektu. 
Snimanje ,,Dojč caffe”-a je skoro pri kraju, još dva dana je ostalo. Kakva su Vaša očekivanja od druge sezone ovog projekta?
– Ne znam, tek kad dođem u postprodukciju stvarno vidim šta smo uradili. Čini mi se da je dobro. Nadam se da će se svidjeti narodu. Snimanje je pipava stvar, nikad čovjek ne zna da li je ili nije ,,ubo” da bude to ,,to”. Praviti humor je vrlo komplikovano, a pogotovo kod nas, jer smo mi vrlo duhovit narod. Da bi nasmijao čovjek široke narodne mase, treba baš da se ,,pogodi”. Kažu da je najteži pravac u filmu komedija. Apsolutno je najteže nasmijati narod i konstantno održati da se narod smije. Rasplakati ih je lako, u principu. Škakljiv zadatak, ali iskreno se nadam da smo uspjeli.Što Vas je privuklo ovom projektu?
– Prvo, pozvali su me da radim. Drugo, što je meni baš bilo drago da radim nešto podgoričko,  jer negdje je to moj senzibilitet i moj smisao za humor. Prosto, sa Stefanom Boškovićem, Dušanom Kovačevićem, Mišom Obradovićem i Vuletom Markovićem – smijemo se istim stvarima. Dok, na primjer, me ljudi u Beogradu, kad se nešto našalim, gledaju veoma čudno. (smijeh) Nije im baš najjasnije što sam ja to izjavio. A znam da bi u Podgorici se narod smijao tome. Tako da, ,,Dojč” me je tu privukao. Isto kao što ne bih mogao sad da radim sarajevsku seriju, jer to je njihov humor. Baš bih bio u problemu da se povežem s njihovim šalama, osim ako nisam na ,,prvu loptu”. Tako da, eto, negdje me vuče i dalje Podgorica.
Šta je to što ste najprije željeli da prikažete kroz oko kamere na ovom projektu?
– To je škakljivo pitanje. Možda bih ga najradije  preskočio, ako nije problem.
Radili ste kao pomoćnik režisera na mnogim projektima – ,,Ničije dete”, ,,Enklava”, ,,Komšije”, ,,Nepobedivo srce”, ,,Bićemo prvaci sveta”, ,,Pozorište u kući”, ,,Vratiće se rode”, ,,Biser Bojane”, ,,Između dana i noći”… Rad na čijem projektu Vam je bio najinspirativniji?
– Bakur Bakuradze. Taj film se zove ,,Brat Dejan”. On je baš veliki umjetnik. Takmičio se u Kanu za Zlatnu palmu. Bilo mi je zadovoljstvo raditi i sa Goranom Markovićem (ostvarenje ,,Falsifikator”). Mada, svi reditelji sa kojima sam radio – svako je od nas posebna ličnost i svaki projekat donosi posebne izazove. Čovjek koji je uradio 40 projekata, kao  ja, čini mu se da je vidio sve, pa onda shvati da ima još toga. Svaki projekat je izazov za sebe, i zadovoljstvo. Zaboravljaju se brzo ružne stvari, ostaju samo lijepe uspomene. Tako da su mi svi projekti ostali u lijepom sjećanju, a sad koliko su stvarno bili lijepi u tom trenutku kad su se radili, to je isto pitanje. (smijeh)
Šta Vam je bio najveći izazov radeći na projektu ,,Dojč caffe”?
– Izazov je praviti humor. Humor je ozbiljan izazov.
Pomoćnik ste režisera i u projektu ,,Islander” sa impresivnom svjetskom glumačkom ekipom. Kako je bilo raditi s njima, s obzirom da potiču iz različitih glumačkih ,,škola“ – škotske, australijske, južnoafričke, danske, a sa strane regiona tu su bile srpska i hrvatska ,,škola“? Da li je pristup rada sa njima morao biti drugačiji?
– Apsolutno ne i apsolutno je isti pristup snimanju filma. Bukvalno smo k’o fabrika, ako čovjek nauči jednom da štanca, naučio je da štanca. Isti je princip, samo je lakše raditi, jer ništa nije problem. Ljudi rješavaju sve sa mnogo para. Nema problema kao kad se radi domaći film, pa se snalazimo, mučimo, krpimo nego je sve tu. Čak je onda i manji izazov.
Kako vidite crnogorsku kinematografiju?
– Super mi je što je crnogorski film konačno krenuo da se radi. Srećan sam sa Filmskim centrom Crne Gore, to je konačno krenulo. Pravi konkursi. Drago mi je zbog ovih mladih momaka što su napravili dobre filmove – Salatić, Bakrač i tako dalje. Vidim da sve dobrim putem ide i baš sam srećan zbog toga. Nadam se da će ići uzlaznom putanjom.
Sarađivali ste sa Androm Martinovićem i Milanom Karadžićem.
– Da, i sa Bakračem. Mnogo sam srećan zbog toga što se dešava, pogotovo za mlade reditelje, da im neko da šansu da pokažu što znaju, jer sam siguran da ovdje ima mnogo talentovanih ljudi.
Šta biste savjetovali mladim režiserima?
– Da rade i da ne čekaju samo šansu da rade svoj film, nego, ako mogu, da se priključe drugim projektima. Čisto da prođu kroz proces, biće im lakše kad budu svoj film režirali. Da upoznaju iznova sve. Što su učili na fakultetu, sve je tačno, ali kad se čovjek susretne s tim u praksi, onda to malo drugačije izgleda. Pojave se problemi o kojima se  nikad ne uči u školi i samo praksa može da ih riješi. Ako imaju šansu, da budu pomoćnici, asistenti režije, šta god, samo da su tu. Mislim da je to dobar put.
Bojana Radonjić
Foto: PR/Dojč caffe